Извор: Политика

Аутор: М. Дерикоњић, О. Милошевић

Иван Вујачић, некадашњи амбасадор Србије у САД изјавио је да је „Сартид” купљен за 33 милиона долара

О „Сартиду”, „металуршком гиганту” који је уместо челичних лимова производио огромне губитке почеле су расправе готово одмах по потписивању уговора о продаји овог концерна црне металургије америчком „Ју-Ес стилу”. О судским одлукама, документима, одговорности највиших државних функционера и правосуђа расправља се на сваких неколико месеци, а прича је актуелизована после најаве премијера и министра полиције Ивице Дачића да ће „Сартид” бити први на списку провера спорних приватизација.

Када је 31. марта 2003. године словачка компанија „Ју-Ес стил Кошице”,која послује у саставу америчке корпорације „Ју-Ес стил”, купила „Сартид” за 23 милиона долара, ослобођена је обавеза плаћања дугова које је смедеревски гигант имао према повериоцима. Дугови су тада, према незваничним информацијама, процењени на више од пет стотина милиона долара.

Осим „Ју-Ес стила” за куповину „Сартида” озбиљно је била заинтересована и компанија „ЛНМ холдингс”, која је за годину дана, од марта 2002. до марта 2003. године, упутила више писама тада најодговорнијима у српској влади: премијеру Зорану Ђинђићу, министру за привреду и приватизацију Александру Влаховићу и министру за економске односе са иностранством Горану Питићу. У тим писмима „ЛНМ холдингс”обавестио је државне руководиоце о својој намери да купи смедеревску железару, инвестира новац у развој и тржиште, али и знатно повећа извоз. Из компаније су понуђене две ствари о којима представници „Ју-Ес стила”нису желели ни да разговарају – преузимање стечајних дугова „Сартида” и реализација социјалног програма за запослене.

Американци су уведени у причу 8. марта 2002. године, потписивањем писма о намерама о стратешком партнерству које су потписали тадашњи директор „Сартида” Живомир Новаковић, председник „Ју-Ес стила Кошице” Џон Гудиш и министар Влаховић.

Потписаним писмом, словачка компанија је стекла ексклузивно право да пет година управља производњом „Сартида” и убира добит, а да при том не сноси никакву одговорност за евентуално лоше пословање. Такође, ова компанија добила је право и да, у случају продаје „Сартида” неком другом, још седам година управља железаром.

Наредни потез повукао је Трговински суд у Београду који је 30. јула 2002. године донео решење о стечају смедеревске железаре. За стечајног управника „Сартида” именован је Бранислав Игњатовић. Незванично се тврдило да је он кум са Немањом Колесаром, тадашњим шефом кабинета премијера Ђинђића.

После извесног времена, Игњатовић је предложио стечајном већу да се „Сартид” прода непосредном погодбом са „Ју-Ес стилом”. Тадашњи министар за економске односе са иностранством Горан Питић, у изјави за један београдски дневни лист, тврдио је да је „цела прича у вези са „Сартидом” вођена из кабинета премијера.

Увођењем „Сартида” у стечај, предузима се наредни корак „смањење куповне цене“. Медији извештавају да железара лоше послује, да су јој дугови изузетно велики, производња никаква, а вишак радника огроман.

Председник „Ју-Ес стила Кошице” Џон Гудиш нашироко је објашњавао да у „Сартиду” нема производње. У бројним изјавама Гудиш се жалио и да је за исти производни капацитет у Америци довољно 2.000 радника, док у „Сартиду” има 10.000 запослених, не помињући при том да радник у Америци кошта „Ју-Ес стил” 16,98 долара на сат, док је сатница радника „Сартида” само 0,30 долара.

Продаја „Сартида” завршена је у марту 2003. године када су Американци купили железару, плативши за „Сартид” у стечају 21,3 милиона долара, а за осталих пет зависних предузећа још 1,7 милиона. За поменути износ новца, Американци су добили комплетну нову железару, која укључује шест челичана и ваљаоница и распростире се на 300 хектара, стару железару са три ливнице, фабрику белих лимова у Шапцу, смедеревску луку од регионалног значаја, слободну царинску зону у Смедереву на површини од 21 хектар, фабрику креча у Кучеву и више других некретнина.

Иван Вујачић, наш амбасадор у Вашингтону рекао је за лист „Питсбург пост – Газете” 2004. године да је „Сартид” купљен за 33 милиона долара, од којих 23 милиона у готовини, шест милиона за трансакције – провизије и четири милиона за збрињавање незапослених. Наводи његове изјаве никада нису демантовани.

Влаховић: Нека се све испита

Бивши министар за привреду и приватизацију каже за „Политику” да је „Сартид” продат у стечајном поступку и да самим тим Агенција за приватизацију и Министарство за привреду и приватизацију нису могли да утичу ни на избор купца, ни на цену.

– То предузеће није приватизовано по Закону о приватизацији. Цео стечајни поступка водио је Трговински суд. Погрешно се користи термин „приватизација”. Тај термин се, вероватно, користи и када говоримо о концесији Хоргош–Пожега – рекао је Влаховић.

Упитан како оцењује најаве премијера и министра полиције Ивице Дачића да ће „Сартид” бити први на листи за испитивање спорних приватизација, Влаховић каже:

– Све у шта постоји сумња треба да буде испитано. Треба утврдити да ли је све рађено у складу са законом, да ли постоје кривци и свако ко је учествовао у незаконитим радњама треба да одговара. Треба испитати не само приватизације, већ и све јавне набавке за које постоји сумња да је нанета штета пореским обвезницима.

Савет о случају „Сартид”

Савет за борбу против корупције написао је 10. маја 2004. године обиман извештај о случају „Сартид”. У документу је, између осталог, наведено: „По свему судећи реч је о крупној корупцији у коју су били умешани највиши представници државе, који су уз свесрдну подршку судова омогућили страној компанији да оствари велику противправну добит, министар за привреду и приватизацију давао је изјаве које су биле усмерене на збуњивање јавности и прикривање договора који су се склапали иза сцене; договор министра Влаховића са привилегованим купцем („Ју-Ес стил”), који су прихватили влада и Републички секретаријат за законодавство, изведен је на штету државе. 

Колико вреди „смедеревски гигант”

Аустријски концерн „Фест алпине” крајем деведесетих година прошлог века је тржишну вредност „Сартида” проценио на 430 милиона долара. То, како су тада процењивали стручњаци није била „претерана цена”, с обзиром на то да је овај концерн у то време био потенцијални купац. Пошто је, ипак, процењено да је ова цена превисока, ангажоване су две ревизорске куће – Економски институт из Београда и српски „Делоит и Туш”. Економски институт је проценио вредност капитала матичног предузећа „Сартид” АД на 57,6 милиона долара, без зависних компанија „Бели лимови” и „Лука Смедерево”.