ИЗВОР: http://www.maribor2012.info/index.php?ptype=8&menu=0&id=220&Pid=617

Аутор: Ана Виленица

Пројекат Сохо у Београду иницирала је компанија Лука Београд заједно са групом спрских „елитних уметника“... Компанија је афирмисаним и ситуираним уметницима, који су већ имали радни простор или који већ дуже време живе у иностранству, уступила без накнаде атељее на површини од 3.000 квадрата у једном од магацина у Луци Београд.... Када су нам познате ове чињенице није тешко препознати улогу уметника у процесу гашења Луке 

Група уметника и уметница потписана као Светска комунална баштина упутила је 15. јуна 2011. године позив јавности и уметницима који раде у атељеима у Сохоу у Београду, да престану да подржавају приватне интересе крупних капиталиста, власника Луке Београд. Истог дана, група је упала на трибину Лице града: Заштита атељеа и галерија у Луци Београд, коју је организовала Културно-просветна заједница Београда и Србије заједно са уметницима из Сохоа на Коларчевом народном универзитету и прочитала јавно протестно писмо против злоупотребе заједничког добра и давања легитимитета од стране уметника у гашењу Луке. Описана сцена догодила се неколико дана након што је Министарство за инфраструктуру и енергетику, на захтев Савета за борбу против корупције, донело одлуку о исељењу уметника због неправилности пословања Луке Београд, која је супротно прописима вршила делатности које нису лучке и које нису законом прописане. 

Током ових дешавања држава је у медијима оптужена за избацивање сликара из Београда. Као светао пример истицан је чин нових мецена уметности који су обезбедили ствараоцима простор  „да склоне главу“. Међутим, због блокаде медија наклоњених тајкуну, нигде се није појавила вест о акцији на трибини којом је група уметника покушала да укаже на проблеме иницијативе Сохо у Београду.

Шта се крије иза пројекта Сохо у Београду и која је улога уметника у економским процесима и  трансформацији урбаног простора у Београду?

Пројекат Сохо у Београду иницирала је компанија Лука Београд заједно са групом спрских „елитних уметника“: Драгољубом Замуровићем, Славимиром Стојановићем, Милошем Шобајићем, Михаелом Милуновићем, Зораном Велимановићем, Ненадом Марјановићем, Мирославом Лазовићем, Исидором Ивановићем, Слађаном Маринковић, Мајом Ђуровић, Иваном Тиодоровић, Филипом Дапчевићем, Милошем Солдатовићем и Костом Кулунџићем. Компанија је афирмисаним и ситуираним уметницима, који су већ имали радни простор или који већ дуже време живе у иностранству, уступила без накнаде атељее на површини од 3.000 квадрата у једном од магацина у Луци Београд. Пројекат је тек недавно представљен јавности, када су уметници оформили групу Сохо БГ Поwеред бy Лука Београд, преузевши управљање над нових 14.000 квадрата простора у луци за чије коришћење је расписан јавни конкурс.

Компанију Лука Београд, која је иницирала овај пројекат, је 2005. године од малих акционара и Републике Србије купила фирма Wорлдфин са седиштем у Луксембургу, чији је највећи појединачни сувласник познати тајкун Милан Беко. Од самог почетка план нових власника је био да Луку затворе и да се на њеном месту подигне елитни пословно-стамбени комплекс под називом Град на води. У сарадњи с бироом светски познатог архитекте Данијела Либескинда и урбанистом Јаном Гехл израђен је пројекат према коме на подручју индустријске зоне која гравитира Луци Београд треба да буде изграђено око 12.500 стамбених јединица и обезбеђен простор за око 30.000 радних места. О овим урбанистичким и инфраструктурним променама, које ће драстично променити саобраћајно, економско и културно лице целог града, јавност никада није имала прилике да одлучује. 

Компанија Лука Београд није власник земљишта на коме обавља лучку делатност, а од 1975. године нема ни право коришћења, јер га је након изградње акваторијума вратила граду. Овде је важно приметити да је чак и у социјалистичкој Југославији, у којој је напетост између друштвених предузећа и партијске државе била неупоредиво мања него што би данас морала бити између приватних компанија и заступника јавног интереса, ипак постојала свест да лучки оператер не може бити власник, нити ексклузивни корисник природних добара и инфраструктурних објеката у општој употреби. Међутим, због аљкавости администрације, град (Београд) се није ваљано укњижио као корисник једног дела лучког земљишта, што су купци Луке искористили да пред судом оспоре укњижење. Иако се ради само о спору око укњижбе, а не око власништва и права коришћења, управа Луке је првостепену пресуду у своју корист у јавности представила као победу, прогласила се за корисника лучког земљишта и почела сама да саботира лучку делатност како би изгубила лиценцу за рад, затворила луку и на њеном земљишту започела изградњу Града на води.

На овом месту је потребно истаћи да држава није неважан фактор. Случај Сохоа у Београду одраз је проблематичне државне политике која је дозволила криминализовану приватизацију и мимо демократских пракси угрозила природне и инфраструктурне ресурсе попут приобаља, обалоутврде и акваторијума. То је само један од примера спектакуларне трансформације и насилног уништавања потенцијала јавног, колективног и заједничког, кроз спровођење процеса бруталне капиталистичке акумулације. У случају Луке Београд држава и Град Београд играју двоструку игру, о чему јасно говоре измене и допуне Генералног урбанистичког плана усвојене 2009. године. Наиме, истовремено док градски правобранилац води спор са Луком око земљишта, а градоначелник се у јавности помпезно представља као заштитник интереса Града од похлепних власника Луке, владајућа већина у Скупштини Града је изменама и допунама ГУП-а драстично смањила подручје за обављање лучке делатности и променила намену претежног дела приобаља из привредне у стамбено-комерцијалну. Индикативно је и понашање структура на власти поводом спровођења исељавања „уметничке елите“ из атељеа у Луци. Након што им је крајем маја Министарство за инфраструктуру наложило да у року од 60 дана напусте просторије, ништа се није променило. Инспектори који би требало да утврде да ли је то учињено још увек нису отишли на терен.

Када су нам познате ове чињенице није тешко препознати улогу уметника у процесу гашења Луке.  Сохо у Београду  је пример праксе де-индустријализације уз помоћ уметности. У питању је давање значајног легитимитета локалном тајкуну да затвори оно што је називао руглом Београда, да га ,,култивизира" и привуче друге инвеститоре. Ради се о глобалној тенденцији неолиберално-капиталистичке трансформације урбаног простора у којој се уметност појављује као главни протагониста. Уметници су познати као пионири у покретању процеса урбане ревитализације деиндустријализацијом градова у Америци још од седамдесетих година XX века. Култура, креативне индустрије и уметност су стварале услове за привлачење инвеститора, раст цена некретнина у квартовима у којима су се налазиле уметничке галерије и уметнички атељеи, чиме је покретала класни рат – насилно исељавање најсиромашнијег становништва и бескућника, а касније и самих уметника.

Културно-креативна ревитализација градова у Србији пројекат је у зачетку, а улога уметника у тим процесима није ништа мање значајна. Овде није ствар о легитимацији већ завршених процеса као у примерима са Запада већ је у питању мобилизација за пројекте који тек треба да буду реализовани. Власници луке у сарадњи са припадницима такозване „креативне класе“, класе која нема никакве везе са класном борбом већ се ради о социјалној групи чији припадници верују да су самостални предузетници, отпочели су Сохоом процес припреме за гашење лучке делатности и уједно отворили простор за нову техничку композицију радничке класе у локалном контексту. Неки од ефеката тих трансформација су више него евидентни. У питању је разбијање солидарности на културној сцени и омогућавање лакше и интензивније експлоатације.

Пројекат Сохо је уметност у медијима представио кроз стару предрасуду о њеној изузетности која је ситуира изван класних односа. Та „лепа и аутономна уметност“ је носилац израза универзалне људске суштине и универзалних људских вредности од општег значаја за имиџ нације. С таквим алибијем, припаднице и припадници такозване „креативне класе“ произведени су у недужне „колатералне жртве“ репресије коју државни апарат спроводи над њиховим „меценом“, бизнисменом Миланом Беком.

Важно је стално имати у виду да савремена уметност никако није невина и да је идеја о аутономији уметности један од најполитизованијих дискурса о уметности. У питању је фикција која прикрива друштвене конфликте којима се само друштво конституише. Савремена уметност у потпуности је колонизована од стране капиталистичког система што је чини политичком чак и када нема експлицитно политички садржај. Као продужетак неолибералне политике добила је компетенције некада резервисане за економију и политику, чиме је постала ресурс за убрзавање процеса економске глобализације и стварање монопола крупних капиталиста и њихових корпорација. Ту уметност у доба постаутономије више није могуће мислити као изузетну праксу која се разликује од политичког и економског деловања, али ни од репродуктивног рада.

Стварно стање ствари које је настало напредовањем неолибералнг капитализма само је забашурено виктимизацијом „уметничке елите” у случају Сохо. У питању је ауторитарност у спровођењу културне политике, искључивање мањина, прогон уметника који се баве политичким и критичким праксама, укидање непожељних институција и оснивање нових у истом простору али са посебном политичком агендом, цензуру и најзад, криминализацију уметности, аутсорсовање одговорности за финансирање некомерцијалних пракси у домен приватних иницијатива и страних фондера, малтретирање од стране   менаџера управљача, бедне хонораре. Проблем услова за рад уметника и њихових радничких права у Београду и у Србији је велики, а у медијској фами око Сохоа инструментализован је на најгори могући начин. Чињеница је да је процесом приватизације отуђена већина атељеа који су уметницима некада стајали на располагању. Неки од њих су данас претворени у стамбени простор на елитним локацијама у граду и издају се по виским ценама. У процесу транзицијске отимачине, која се одвијала у сарадњи политичких партија и крупних капиталиста, уништено је и оно мало заједничког на које су грађанке и грађани држава на подручју некадашње Југолсавије могли да рачунају. На тај начин је корумпиран и девастиран државни апарат отворио простор за манипулације локалним и глобалним тајкунима. У локалној средини синдикално самоорганизовање уметника и уметница готово да не постоји. Ту и тамо се појави по нека иницијатива, али су свакоме синдикалне активности на последњем месту.  

Случај Сохо показује до које мере су култура и уметност данас постале ресурс у друштвено-политичкој и економској добити. Захтев историјских уметничких авангарди коначно је у потпуности остварен, али на жалост кроз доминацију капитала. Култура и уметност су прожеле све аспекте живота, наравно са нешто другачијим економским оквиром. Егзистенција уметника је на тај начин приватизована, атомизована и самогетоизирана. У таквим условима је ретко суочељавање са стварним светом, јер оно ништа не обећава.

Уметници и уметнице из иницијативе Светска комунална баштина поставили су се насупрот садашњости и тако отварили садашњост за будућност. Такве уметничке праксе се дешавају на прагу могућег другачијег света који је у настајању и који захтева наш ангажман. Питање које остаје јесте како искористи кризу коју отвара критика како би се друштво гурнуло у трансформацију. Уметност је само једна од друштвених пракси. Није свемогућа и од ње  не треба очекивати превише. Како би се остварио њен потенцијал неопходно је да делује као део (перманентне) револуционарне промене која је могућа само у спрези са организованим друштвеним покретом.