Гласови и гласине

Сваку превремену оставку „из личних разлога“ неког од поменутих директора Агенције за приватизацију медији су везивали за одредјену спорну приватизацију. Али, то је био само врх леденог брега наше мутне и проблематичне приватизације. Пре свега, био је сумњив начин избора и именовања директора Агенције за приватизацију. Све до 2005. године, до усвајања  Закона  о  јавним агенцијама, није било предвидјено да се директор Агенције  за приватиза-цију бира на основу спроведеног јавног конкурса. Такодје, прва три директора, Владимир Чупић, Мирко Цветковић и Бранко Павловић, нису уопште имали потписане уговоре о раду са Управним одбором Агенције за приватизацију као послодавцем, што додатно оспорава законитост примењеног концепта приватизације. На конкретна питања о „технологији“ именовања и детаљима у вези са ангажовањем први директор Владимир Чупић (погледајте одговор Владимира Чупица), као и његов наследник, садашњи премијер Мирко Цветковић, тада у стручним круговима називан “патријархом консултантских послова“, пружили су штуре и уопштене одговоре. Према одговору кабинета председника Владе Србије, Цветковић је у Агенцију као директор постављен по одлуци Владе Србије. Тако су начини предлагања и одабира прва два директора Агенције за приватизацију, без јавног конкурса и без потписаног уговора о раду, као и прави разлози за напуштање ове функције пре истека мандата, остали тајна.

Балканске методе кадровања

О типично балканским методама „кадровања“ био је спреман да говори трећи по реду директор Агенције за приватизацију, адвокат Бранко Павловић. Крајем марта 2004. године га је позвао тадашњи министар економије Драган Маршићанин и понудио му директорску фотељу. Павловић је пристао, али, како каже, уз три услова. Први услов: да ли ДСС неком дугује, што би требало да се врати путем неке намештене приватизације? Одговор је био не. Други услов: да ли се дугује некој странци из тадашње коалиције, Г17 Плус и СПО – Нова Србија? Одговор је такодје био негативан. Трећи услов тицао се доводјења два, три стручњака у Агенцију, у које је Павловић имао поверења. Одговор је био потврдан, и неколико дана потом, 7. априла 2004. Павловић је заменио Цветковића. Али, у истинитост министарског “НЕ” новоименовани директор се, каже, уверио већ после три месеца: разрешен је дужности директора Агенције за приватизацију. Павловић тврди да је непосредан повод за смену обарање фингираног тендера за продају велике суботичке фирме “Север”, специјализоване за производњу електро-мотора за белу технику, са око две хиљаде запослених. Провером документације, како каже, установио је да су ангажовани консултанти лажно приказали минусни салдо „Севера“ од 2 милиона евра. Да је правилно урадјен овај консултантски посао, видело би се да је та фирма заправо у плусу од 10 до 12 милиона евра. Био је то класичан пример корупције, када се приватизација одредјене фирме пакује познатом купцу и када се тргује поверљивим информацијама. У случају суботичког „Севера“ носилац консултантског посла била је „Социете Генерале банка“, која је као свог „подизводјача“ ангажовала консултантску фирму „Делоитте & Тоуцхе“. Павловић је као директор Агенције за приватизацију раскинуо уговор са консултантима и поништио тендер. И онда је смењен, јер је, како каже, црно на бело доказао механизам корупције у нашој приватизацији. Пошто је случај ове успешне фирме био доста медијски осветљен, сам купац је на крају почетну цену са 315.000 евра подигао на преко 4 милиона евра, дакле 13 пута! То доказује да је документација за тендер припремљена тако да разлика измедју намештене ниске цене и реалне, тржишне цене оде некоме у џеп посредством ангажоване банке и консултаната.

Зачарани кругови корупције

Нису само консултанти одговорни за све сумњиве приватизације у Србији од 2001. до 2009. године. Део одговорности сносе и ангажовани ревизори, задужени да провере да ли се поштују одредбе потписаних уговора, нарочито у вези са новим инвестицијама и социјалним програмима. Било је случајева да је приватни воћњак преписан текстилној фабрици, што је потом приказано као нова инвестиција. Затим дође ревизор, утврди тржишну вредност воћњака и ту суму уважи као да је стварна инвестиција у приватизованом предузећу. У ланцу зачараних кругова корупције су били и банкари. Низ је и примера у којима су банке давале ризичне гаранције, као што је то случај крушевачке “Жупе” и Комерцијалне банке, али чини се да Народна банка Србије није посебно обраћала пажњу на те ствари. И најзад, ту су и богати и моћни појединци, ратни профитери из Милошевићевог времена. Павловић помиње осам имена домаћих тајкуна, који су преко тадашњег министра финансија Младјана Динкића излобирали његову наглу смену. То су Мирослав Мишковић, Милан Беко, Миодраг Костић, Зоран Дракулић, Вук Хамовић, Војин Лазаревић, Станко Суботић и Милан Јанковић, познат као Филип Цептер.

Четврти директор: Миодраг Ђорђевић после Агенције у "Вечерње новости" (извор б92)

Ништа од ревизије приватизације

После адвоката Павловића директорску штафету је преузео финансијски и порески полицајац Миодраг Дјордјевић, на предлог ресорног министра из ДСС Предрага Бубала. Занимљиво је да је Дјордјевић био први директор Агенције за приватизацију који је према нама доступној документацији потписао уговор о раду. Њиме се, измедју осталог, директор обавезује да доступне поверљиве информације везане за делатност Агенције за приватизацију чува не само током мандата, него и две године после престанка рада у Агенцији. Иронијом судбине, након оставке 2006. године, Дјордјевић се запослио у компанији “Новости” као заменик директора, да би пре избијања афере са немачким ВАЦ-ом напустио ту кућу. Ђорђевић је такође остао недоступан за разговор, али ће остати упамћено да је ухлебљење после Агенције нашао у фирми која је приватизована под сумњивим околностима управо за време његовог мандата.
Следећи директор Агенције за приватизацију био је адвокат Владимир Галић, родом из Кикинде, одакле је био и тадашњи министар привреде Предраг Бубало. Имајући у виду занимања последња три директора Агенције (адвокат, финансијски полицајац, па опет адвокат), било је очигледно да тада владајућа странка ДСС настојала да компромитује претходну странку ДС, која је контролисала Агенцију. Постојала је чак и наводна политичка платформа лидера ДСС-а Војислава Коштунице, да ће провером већ извршених приватизација од 2001. до 2004. доћи до праведније приватизације, међутим, то се није остварило. На жалост, ни Галић није био расположен да говори.

Шести директор Весна Џинић: Не зна се зашто је отишла

После непуних осам месеци Владимира Галића смењује Весна Џинић, некадашња банкарка у Социете Генерале банци. Она је после 5. октобра 2000. као генерални директор Агенције за осигурање депозита, руководила стечајем четири највеће српске банке. Од тада је у медијима означена као блиска сарадница најпре гувернера НБС, а потом министра Динкића. И она је изненада, из личних разлога, у мају 2009. поднела оставку, а у јавност су процуриле две верзије “личних разлога”. По једној, Џинићева је била изложена притисцима након приватизације хотелског комплекса “Генеx” на Копаонику, пошто је нови власник, “МК група” Миодрага Костића, инсистирала на тзв. препарцелизацији земљишта за нову инвестицију. Према другој верзији, “лични” разлог је смањење зарада запосленима у државној управи, чиме би плата директорке Агенције за приватизацију била смањена са 344.000  на 292.000 динара. Наследник Весне Џинић од средине 2009. је њен помоћник Владислав Цветковић, такодје економиста, коме је остало да приватизује још негде око 100  фирми, као и да нешто учини са преко 550 до сада раскинутих уговора о приватизацији.

Више користи него штете

Уредник економске рубрике недељника НИН, Мијат Лакићевић, ипак каже да је приватизација Србији овдашњем економском, политичком и друштвеном амбијенту, донела више користи него штете. Променила је пословну атмосферу, увела страни капитал, повећала стопу извоза и подигла продуктивност рада. Такодје, приватизација је донекле довела у питање највеће проклетство овдашњег менталитета, а то је стално осцилирање измедју популизма и етатизма. На жалост, једна трећина приватизације лоше је урадјена због великих коруптивних потенцијала, а ту се пре свега мисли на наше политичке, интектуалне, стручне и медијске елите. Што се улоге консултантских кућа у нашој приватизацији тиче, оно што је спорно јесте посао за полицију и за судску истрагу. Корупција није спецификум само консултаната у Србији, већ је то „епидемија“ на глобалном нивоу.

„Кратки и недовршени мандати директора Агенције за приватизацију последица су недостатка јасних правила игре и вишка волунтаризма. Такодје, вероватно је било и јаких притисака разних кругова, и пословних и политичких, па се томе директори нису могли успешно одупрети током читавог мандата. И најзад, временом је створен у јавности својеврсни одијум према приватизацији, што је додатно компромитовало директорску функцију“, закључује Лакићевић.

Цветковић на врху листе по броју раскинутих приватизација

Одлична референца за премијера Србије: Мирко Цветковић, рекордер по броју поништених приватизација

Током протеклих девет година приватизације, за сваког од шест бивших директора Агенције за приватизацију као што се види везују се спорне, или недовољно транспарентне приватизације појединих друштвених предузећа. Према подацима са сајта Агенције за приватизацију види се да је од почетка приватизације продато нешто више од 2400 предузећа, али је истовремено раскинуто нешто више од 550 купопродајних уговора (погледајте еxцел базу раскинутих уговора коју је ЦИНС приредио на основу података са сајта Агенције) То су све неуспешне приватизације и то представља негде преко 23 одсто од свих приватизација, иако има још бројних примера спорних приватизација у којима Агенција није раскинула купопродајни уговор. Ипак, највећи број данас раскинутих уговора, укупно 168, закључио је актуелни премијер Мирко Цветковић. Весна Џинић је закључила 155 купопродајних уговора, који су некон одређеног времена раскинути, Миодраг Ђорђевић 101, Владимир Чупић 40, Владимир Галић 38, а Бранко Павловић 21.

Шта имају од имовине?

У Агенцији за борбу против корупције није било могуће проверити имовинске карте свих шест бивших директора Агенције за приватизацију, јер неки више нису функционери. Владимир Чупић и Бранко Павловић нису подносили извештаје о имовини и приходима, јер у то време нису постојали прописи који регулишу ту врсту обавезе. Према одговору Агенције за привредне регистре, Чупић је поред функције председника извршног одбора „Хyпо Алпе Адриа“ банке, данас још и власник приватног предузећа „Ди Вина“ из Београда, које се бави трговином на велико пићем. Остали директори, Мирко Цветковић, Миодраг Дјордјевић, Владимир Галић и Весна Џинић достављали су имовинске карте Републичком одбору за решавање сукоба интереса, али су за нас још увек тајна, на основу одредби  Закона о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција, који је био на снази од 18. јануара 2005. до 1. јануара 2010. Међутим, од 10. јуна 2010. године на званичном сајту Агенције за борбу против корупције објављене су нове имовинске карте више од 700 функционера. Од шест бивших директора Агенције за приватизацију, домаћа јавност је могла да сазна шта су све пријавили само два: Мирко Цветковић и Весна Џинић. Премијер Цветковић зарађује месечно 131.000 динара, а од непокретне имовине има један двоипособни и један једноипособни стан. Поседује аутомобили марке Волво С60 из 2006.године, али и 10 одсто акција у предузећу С Табак. Џинићева је на функцији председнице управног одбора „Комерцијалне банке“ са примањем од око 60 хиљада динара и више нема примања у државном органу. Од непокретне имовине поседује двособан стан (52м2+11м2) и поседује аутомобил Пежо 207 из 2008. године.

Неопходна права ревизија приватизације

Процес приватизације ближи се крају са незадовољавајућим ефектима због високе стопе корупције. Према Закону о приватизацији очекивани високи приходи од приватизације били су намењени за Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање запослених, за подстицања привредног развоја, за исплаћивање накнаде лицима чија је имовина национализована, за враћање дугова, чији је обвезник или гарант Република Србија и за програм развоја привреде и заштите животне средине, који доноси орган локалне самоуправе. На жалост, неутврђени износ финансијских средстава од приватизације отишао је у приватне џепове и у касе странака захваљући спрези банкара, консултаната, ревизора, тајкуна и политичара, о чему убедљиво говори и начин избора и дужина мандата директора Агенције за приватизацију. Зато је неопходно извршити ревизију барем највећих приватизација у Србији од 2001. до 2009. године и утврдити одговорност досадашњих директора Агенције за приватизацију.

Филип Младеновић