ИЗВОР: Данас, М. Н. Стевановић

Прави власници приватизованих предузећа често нису личности које учествују и побеђују на аукцијама Агенције за приватизацију и тек коју годину после јавне продаје, када се купопродајни уговор пренесе, може се закључити ко заправо стоји иза капитала којим је нека фирма купљена. Тако је купопродајни уговор пренет на новог власника у више од 140 случајева, а реч је о фирмама које су још увек биле у режиму контроле Агенције, док за оне које су из тог статуса изашле, нема јавних података јер се трговање одвија или на берзи кроз куповину акција или као легитиман пословни аранжман.

Најчешћи случај је да се уговори преносе са физичких лица, која имају право да купују фирме на шест годишњих рата, на правна. Тако је Војин Лазаревић, односно његова Руднап група, дошла до београдског Геоинжењеринга преузевши, годину и по дана после продаје, уговор од Славка Ћирића, док је нешто више од две године сачекала да прође од продаје новосадског Енергософта, да би га преузела од Саве Комада. Такође, чланови породице Матијевић у неколико наврата су као физичка лица куповали фирме, да би се оне годину или две након тога, прикључиле систему Матијевић и тај модел није редак у групи пренетих уговора.

По тој „методологији“ је и Делта дошла у посед трговинског предузећа Србија из Крагујевца, које је на аукцији купила Ана Петковић као и до Лесковачког сајма, који је прво припадао Жељку Вуксановићу, али је и чињеница да се у та два града још у време продаје претпостављало ко стоји иза тих трансакција. И Делта рилестејт сада је власник београдског хотела Национал, а због те приватизације су у децембру прошле године ухапшени и бивши директор хотела и неки службеници Агенције за приватизацију. Национал је продат на аукцији 2007. године Живојину Павловићу, који се сматра блиским сарадником Александра Јоцића, познатијег као Јоца Амстердам који се и запосленима представио као власник иако званично није ни учествовао на аукцији. Павловић се, такође, доводи и у везу са компанијом НПЦО, која је учествовала у многим трансакцијама користећи кредите некадашње Металс банке, а јавља се и у власничкој структури многобројних предузећа која је куповао или оснивао Дарко Шарић. НПЦО је и у октобру 2009. преузео уговор о продаји Крушика из Осечине Вишњи Јерковић. Павловић је и сам преузимао уговоре, па је тако фирма НИП Централ, у којој је он сувласник, преузела некадашње друштвено предузеће Централ, које је на аукцији купила извесна Зорана Јоксимовић. Иста дама годину дана касније купила је и насеље „Краљеви конаци“ на Златибору, а за 23 луксузна апартмана са пет звездица и више од 13 хектара грађевинског земљишта платила је 73 милиона динара.

Занимљива је и трансакција у којој је Фабрика шећера из Ковина, продата 2004. године, прешла 2006. из власништва фирме Шећер плус у Агрокоп. Наиме, оснивач београдског предузећа Шећер плус је Рокшпед из Подгорице, породична фирма Антуна Станаја, који је 2007. године ухапшен због шверца цигарета, али је пре тога новац опрао у бројним приватизацијама или га је уложио у новоосноване фирме градећи пирамиду предузећа која се једна другима налазе у власничкој структури. Агрокоп се, с друге стране, везује за Дарка Шарића и његову мрежу, што указује да је он од Станаја почео да преузима „пирамиду“ годину дана пре него што је овај „пао“.

Према речима консултанта Бранка Павловића, међутим, превелики број пренетих уговора, нарочито после 2005. године, требало би да скрене пажњу надлежних и таква ситуација би морала да буде регулисана правилником у коме би јасно било утврђено ко и под којим условима може пренети уговор, а не да се то решава од случаја до случаја.

- У неким ситуацијама јасно је да се ради о људима који су се „залетели“ купујући фирму и када се испоставило да не умеју да је воде или да немају потребан капитал за то, они је продају и пре него што уплате последњу рату Агенцији. Али, не би требало запоставити ни „дилове“ који се склапају унапред, када је неко заинтересован да купи предузеће или због атрактивне делатности или због локације на којој се налази, а новац за ту трансакцију нема на рачуну, док легалност „кеша“ не може да докаже. Он тада купује преко посредника, а обично је реч о физичким лицима који купују на рате, с обзиром да њих нико не контролише. Најзад, постоје и криминалне структуре које организовано долазе на аукције и растерују све купце који не плате рекет. Они по почетној цени и на рате купују фирме, али за њих врло брзо проналазе заинтересоване купце - каже Павловић.

Договор са новим власником

Када је реч о преузимању уговора од физичких лица, у Агенцији за приватизацију кажу да то не значи увек да ће фирма, која по закону нема право да купује на рате, аутоматски морати да исплати преостали износ. „У неким ситуацијама је могуће да се задрже првобитни рокови. Врло пажљиво анализирамо сваку такву ситуацију и трудимо се да одредбе које договарамо са новим власником не повреде базични уговор“, кажу у Агенцији.