Извор: Време

Аутор: Тамара Skrozza

мај 2005.

Од тренутка свог настанка, у децембру 2001. године, Савет за борбу против корупције познат је највише по две ствари: детаљним извештајима о случајевима системске корупције и по сталним сукобима с Владом Србије. Ништа чудно, да Савет заправо није настао управо на иницијативу тадашње владе, као независно саветодавно тело. Но, чувена шећерна, а затим и остале афере допринеле су да надлежни министри у Савету говоре као о ,,задушним бабама”, а да се у очима већег дела јавности он појављује као једна од светлих тачака у иначе мутном свету Владиних савета и агенција. Ипак, председница Савета Верица Бараћ у разговору за ,,Време” каже да не види из ког дела Владе заправо потиче тај анимозитет. ,,Они то раде заједно. Што се тиче разговора са Саветом, они стварно звуче потпуно другачије него пре годину дана. Ако су мислили да их власт неће променити, чини ми се да су се преварили. Прошле године, када су они дошли, ми смо бар седели и лепо разговарали. Није било потребе да се доказује како у Сартиду или Југоремедији нема корупције. Било је питање како да се то истражи, како да се покрену поступци за одговорност. Сад су они окренули ствар”, објашњава Верица Бараћ. ,,Сад су корупција ,,други”. Ви ћете често чути како у Влади Србије нема корупције. Центар корупције је Влада, на разне начине. Они, наиме, омогућавају корупцију. Очигледно је да извршна власт крупну корупцију омогућава, а да правосуђе дозвољава да та корупција не буде кажњива”.

,,ВРЕМЕ”: Случај о коме се тренутно највише прича јесте случај Мирољуба Лабуса, односно стипендије коју је добила његова ћерка. Да ли ће Савет предузети нешто по том питању?

ВЕРИЦА БАРАЋ: Савет је пре празника упутио Влади писмо у коме тражи објашњења. Наш је став да би Мирољуб Лабус требало да поднесе оставку, не само због овог случаја већ и због његове одговорности у другим аферама, пре свега у афери око извоза шећера, Сартида и Националне штедионице. Због свега тога, он више нема кредибилитет да помогне Србији да иде европским путем и његова оставка била би логично решење. Овај актуелни случај само је повод за тако нешто.

Савет за борбу против корупције недавно је објавио извештај о Мобтелу. Подаци који су ту изнети већ су објављивани по медијима, а ситуацијом у Мобтелу бавио се и УБПОК. Да ли после овог извештаја очекујете да ће се по том питању коначно нешто догодити?

Иако су сазнања о Мобтелу већ општепозната, ми смо ипак желели да се позабавимо тим проблемом, и то на исти начин на који смо анализирали друге ствари. Савет је дужан да са феноменолошког становишта посматра крупну, системску корупцију, јер није могуће да ми на прави начин саветујемо Владу о томе како доћи до добрих мера за борбу против корупције, ако не знамо како се то све заправо дешава. У том смислу, Мобтел је посебно значајан, јер од његовог оснивања до данас ту постоји изразито кршење закона и уговора на штету државе. Оно што нам је било посебно важно јесте зашто државни органи ни тада ни сада нису ништа предузели по том питању, зашто се држава не понаша као власник кад јесте власник. У Мобтелу се такође може видети шта је корупција у свом изворном значењу, какво је то кварење власти, како се општи интерес врло лако подреди личном или групном интересу и како се у последње четири године заиста ништа није променило.

Ми заиста очекујемо да се нешто деси, не само кад је у питању Мобтел него и борба против корупције, јер борба против корупције јесте борба за стварање правне државе. Овакве ствари треба да буду решене у смислу одговорности за кршење закона. Нема борбе против корупције ако корупција није кажњива и ако се веома исплати. Случај Мобтел такође показује да наша судска власт нема капацитета да се бори против корупције, посебно кад она има везе с извршном влашћу. Неспорно је да је држава власник макар 49 одсто, неспорно је да је то једна од најпрофитабилнијих компанија и неспорно је да држава од те компаније нема прихода. А нема их захваљујући Влади, односно људима које Влада именује у Управни одбор.

Зашто се по питању Мобтела до сада ништа није догађало?

Код нас је потпуно нарушен однос између законодавне, судске и извршне власти. Оне би требало да су потпуно независне једна од друге, што код нас не функционише. Све што уради извршна власт, не изазива реакцију судске власти. Несхватљиво је да тужилаштво или УБПОК не анализира све то. Правосуђе нема свој властити капацитет да се носи с таквим стварима и потпуно зависи од извршне власти на разне начине. Извршна власт држи правосуђе у покорности, инсистира на неквалитетном правосуђу, а тако долазимо до некажњивости крупне корупције, до група које очигледно одлучују о свему у овој држави, потпуно свесни да никакав поступак неће бити покренут. Зато су тајкуни блиски партијама на власти, или су њихови чланови, или су кућни пријатељи функционера тих партија.

На почетку афере ,,Књаз Милош” објаснили сте како Савет не може да се бави тим случајем јер ,,не може да се бави свиме”, али сте ову аферу коментарисали нешто касније. Како Савет заправо бира случајеве којима ће се јавити?

Управо на основу онога што ти случајеви суштински јесу. Ми нисмо полиција или правосуђе, ми желимо да са свог становишта потпуно обрадимо једну тему како би нам она била потпуно јасна. У случају ,,Књаз Милоша”, Влада је разрушила једну институцију коју бира парламент, а да се парламент уопште није побунио. Комисија за хартије од вредности може донети незаконито решење, али то њихово решење оспорава се пред Врховним судом у управном спору. То је требало да уради сваки учесник поступка, па и Влада. Нико нема право да тражи да се решење промени. Да бисте оспорили једно решење, морате покренути законом предвиђен поступак. Ако сте незадовољни пресудом, не можете нападати судију и суд, него пред неком вишом инстанцом напасти разлоге због којих је пресуда таква каква јесте. Осим тога, Влада је јавно саопштила да је Комисија радила под притиском, али после тога нисмо сазнали да ли је против било ког члана Комисије покренут кривични поступак. Шта то значи? Је ли било притиска или није било? Влада је дужна да се понаша по закону, да се придржава правила, што овде није био случај. Чињеница да је од куповине акција одустао један Даноне штетна је за државу, а после тога би једна одговорна влада поднела оставку или макар сменила неке министре. Но, код нас све траје два три дана и више нико не поставља питања. Нико не поставља питање да ли је Влада продала своје акције, да ли је држава претрпела штету, да ли је могуће да Влада до те мере не зна да буде власник акција. Такође, нисмо добили ни одговор на питање ко је тај Балкан лимитид.

Поводом извештаја о финансирању странака, изјавили сте да би требало обратити пажњу на такозвани страначки порез, односно приход који странка убира од својих чланова који су на јавним функцијама. Имате ли нека конкретна сазнања о томе?

Закон о финансирању странака један је од основних антикорупцијских закона захвајујући коме би требало да нам буде јасније како се финансирају странке. Мислим да то данас никоме није јасније. Свима нам је познато да су странке на водећа места у јавним предузећима и у управне одборе довеле своје партијске људе, потпуно су феудализовали власт, као да то није државна, него партијска ствар. Зашто то иначе раде, ако у томе немају никакав интерес? Такође, очигледно је да су странке по хијерархији преузеле читаве јавне секторе. Требало би проверити да ли ту постоји нека веза и то је занимљива тема за УБПОК. Ми, дакле, нисмо добили никакве конкретне доказе, али су чудна дешавања била и на аеродрому и у другим јавним предузећима.

На пример, Комисија за хартије од вредности требало би да буде потпуно независна. Али, кад су је правили, свака владајућа странка ту је поставила свог човека. Зато је било и могуће направити с том Комисијом то што је Влада направила. Да су владајуће странке заинтересоване да што боље обаве државни посао, њима не би било важно да ли су ту страначки људи. Да ли је могуће да странке мисле како ван њихове странке нема стручних и одговорних људи? Наравно да не мисле. За такво понашање има неких других разлога.

Осим већ познатих случајева Аеродрома, Југоремедије, Сартида и других, јављају се и неки нови?

Људи који се тренутно налазе у Влади, посебно министар Динкић, водили су велику медијску кампању због корупције у претходној влади. Посебно се то односило на случај набавке опреме за полицију, односно на чињеницу да набавку обавља министар Михајловић преко својих фирми. Међутим, ни УБПОК ни тужилаштво нису покренули поступке, па ми и не знамо шта се заправо догодило. Али, сада је Влада донела уредбу којом је све набавке за полицију прогласила као специјалне набавке. Читав један државни орган тако је ослобођен примене Закона о јавним набавкама, што је недозвољено. Тај закон дозвољава да се осим наоружања још неке набавке прогласе као тајне. Међутим, Владином уредбом су све покретне и непокретне ствари које су неопходне полицији наведене као ствари за посебне намене, односно све су проглашене тајним. Да се не би причало о корупцији приликом набавки за полицију, они су лепо изузели читав МУП. Уместо да су нашли начин како да контролишу набавку наоружања, која је веома битна за спровођење цивилне контроле полиције, они су омогућили непостојање контроле било ког сегмента полицијске опреме. Да овде постоји судска власт, Уставни суд би ту уредбу размотрио. Уколико би било установљено да је прекршен закон, односно да је Влада узела себи право да донесе уредбу са законском снагом, он би ту уредбу ставио ван снаге и Влади не би пало на памет да себе проглашава за законодавца.

Савет за борбу против корупције до сада је објавио двадесетак извештаја о случајевима системске корупције. Да ли је на било који од тих извештаја ова или претходна влада реаговала онако како сте очекивали?

Не, ни на један. Претходна Влада је имала обичај да негира све. Када смо први пут урадили извештај о шећеру, они су нас оквалификовали као потпуне дилетанте. Али, ниједан од навода у том извештају нису могли да оспоре. Ми смо добили санкције због шећера, преко 100.000 тона илегално је ушло у Србију, а УБПОК се тиме бавио селективно. Ова влада је онда то ресила још горе него претходна. Она је испунила захтеве Европске уније и омогућила да се стране фирме обештете. Што се тиче шверца у Србији и штете која је причињена, Влада није учинила ништа. Нема одговора на питања ко је тај који је увезао толико шећера, како је могућ толики шверц, како је могуће да то Влада не може да утврди. Није то тако тешко утврдити. Желели смо да Влада призна да проблем постоји, што би доказало њену вољу да тај проблем реши. Невероватно је да републичка влада не жели да види зашто је савезна влада омогућила шверц шећера, зашто је ставила шећер на режим слободног увоза и извоза. Неке грешке догоде се ненамерно, али за грешку у обављању јавног посла требало би да буде неких санкција. И ова и она влада мисле да се овде неће променити ништа, да је све у тако слабом стању да може да се изађе с потпуно бесмисленим објашњењем и да ће сви то прогутати.

У новембру 2004. пожалили сте се како већ месец и по дана чекате да од парламента добијете записник са седнице Анкетног одбора о струји. Да ли је уобичајено да се толико чека у случају када затражите документе од званичних органа?

Савет добија документацију са свих страна, што показује жељу људи да живе у нормалној држави и да све ово престане. Од званичних органа понекад добијемо тражену документацију. Што се тиче записника с Анкетног одбора о струји, објашњено нам је да тај записник не можемо да добијемо иако је, док је Влади било у интересу да од тога прави аферу, чак и телевизија преносила заседање Анкетног одбора. Чудна ствар. Иначе, што се тиче те афере, да ли је могуће да неко јавно у парламенту каже на који се начин увози струја, да ли је могуће да неко просипа воду из акумулација да би увозио струју, да је мазут ослобођен дажбина, а да се после тога не покрене опсежна истрага. Ако су ти наводи тачни, мора да буде кривичних поступака. Ако нису тачни, онда је неко доводио јавност у заблуду и радио нешто недозвољено. Ви не можете рећи да се дешава нешто што се не дешава. А ако се дешава, немогуће је да се после тога не покрене истрага. То што код нас пише у закону, никога не обавезује.

И ви и други чланови Савета много пута сте указивали да медији не посвећују довољно пажње случајевима корупције.

Осим притиска јавности који се врши кроз медије, нема другог начина да се направи одговорна институција. Без контроле власти, свака власт је иста, она жели да буде неограничена. За нас је посебан феномен била Национална штедионица.

Наиме, направљена је приватна банка од државних пара, од државног пословног простора и названа је Национална штедионица. Притом, продаја пословног простора јесте нешто што обичном грађанину више од ичега указује на димензије те преваре. С једне стране, нико не би продао свој најбољи пословни простор да би га претворио у акције приватних банака. С друге стране, сама Влада је признала да је продаја обављена путем намештеног огласа, односно даје са заинтересованима преговарала пре објављивања огласа. Кад смо сазнали за такву продају, за то да је неколико хиљада квадрата најбољег пословног простора у земљи продато у намештеном огласу, мислили смо да ће то бити вест дана. Ми смо информацију доставили агенцији Бета, али то нико није преузео, нико није поставио ниједно питање и ништа се није појавило.

Како објашњавате такво понашање медија?

Медији су такође у поступку приватизације, и они имају разне бриге. Мислим да ту има и страха, тешко се борити против корупције у земљи где је много незапослених и где је велико сиромаштво. Ако је неко врло забринут за свој посао, вероватно ће имати зазор према таквим темама. Појаве се повремено добри истраживачки текстови, о Мобтелу на пример, али се ту негде и застане. Ако медиј добро одради тему, то би за њега требало да буде стална тема. Уместо тога, једноставно се зачути. Можда ту има и мало замора, мало оног става да то "не вреди". Али, у борби против корупције нема "не вреди". Са оваквом корупцијом не може се направити демократска држава и ми нећемо моћи да будемо део Европе. Институције су разорене корупцијом, што се видело и кад се доноси закон, и кад се он примењује или не примењује, и кад се он уопште не доноси. У медијима се често појављују велике теме, али на крају не буде ништа, јер крупну корупцију заправо нико институционално не истражује - увек се деси да, као, тужилац није знао, УБПОК није обрадио, а онда ни УБПОК није знао...У ствари, неко важан рекао је да се ништа није десило.

Да ли се Савет бавио случајевима такозване ситне корупције?

Нисмо се тиме много бавили, јер је ситна корупција само последица системске. Системска корупција могућа је свуда, али она не може да угрози државу и то није доминантна појава. Код нас није тај случај. Кад будемо стигли до тога да нам је главна корупција примање и давање мита, ми смо прошли знатан део пута. Ако је ономе ко се бави крупном корупцијом јасно да му се ништа неће догодити, онда је и ономе ко узима мито у здравству или школству очигледно да ће проћи без казне. Кад кривично дело није кажњиво, то многим људима даје могућност да даље срозавају и углед професије и углед институције.

Још од јануара очекује се усвајање националне стратегије за борбу против корупције. Какав је заправо значај тог документа?

Мислим да је главни мотив Владе, у тренутку када је брзо почела да ради на нацрту те стратегије, био то што је у стратегији видела начин за укидање Савета за борбу против корупције. Наиме, по националној стратегији, требало би да буде формирано државно тело за борбу против корупције. Ми сматрамо да је то веома добро и залажемо се за постојање таквог тела, али се такође залажемо да Савет не буде укинут. Овакво тело какво је Савет, састављено од независних људи који немају извршну власт, подржава напоре јавности за борбу против корупције. Ипак, поред Савета, неопходно је постојање органа који би имао већа овлашћења. Иначе, очекујем да ће национална стратегија ускоро бити усвојена, јер је борба против корупције један од основних сегмената Студије о изводљивости, а Србија је једна од европских земаља са највишим степеном корупције. Самом чињеницом да су донесени неки антикорупцијски закони, да имамо Закон о доступности информацијама или Закон о сукобу интереса, већ смо учинили неки помак.

Колики је овогодишњи буџет Савета и да ли је то довољно за ваше функционисање?

Буџет Савета је 14,5 милиона динара. Пре две године био је 30 милиона, али нисмо имали могућности да то користимо. Кад је ова влада дошла, сами смо предложили да наш буџет буде 20 милиона. Министар Динкић нам је рекао да то нисмо добро урадили и да је то мало ако желимо да нпр. плаћамо експертске анализе. Ипак, после ребаланса добили смо мање од тога. У буџету постоје неке ставке које могу да користе само запослени, а чланови Савета то нису. Због тога, прошле године премијер је морао да интервенише из резерви како бисмо могли да завршимо годишње пословање. Међутим, исто се догодило и ове године.

Извештај и представке

Осим извештаја о пословању Мобтела, Савет за борбу против корупције до сада је објавио и извештаје о политици и процесу приватизације, два извештаја о извозу шећера, као и извештаје о Југоремедији, стечају Сартида, Ветеринарском заводу, Националној штедионици, Дунав осигурању, незаконитостима у раду Општине Звездара у вези с надзиђивањем зграда на Коњарнику...

Само током прошле године, Савету је стигло 697 представки грађана у вези са случајевима системске корупције.