Извор: Актер

септембар 2010.

,,Ако ће да похапсе све који су се замерили Мишковићу и Беку могу и то да ураде, само то неће дуго да им траје, убрзаће свој одлазак”

Прошле недеље добила је награду „Освајање слободе” из фонда Маје Маршићевић - Тасић, која се сваке године 24. септембра на дан избора 2000. године, додељује жени која је својим радом допринела развоју људских права, правне државе, демократије и толеранције у нашем друштву. Каже да ту награду не доживљава као награду за храброст, јер је радила обичан, професионалан посао.

„Тој награди сам се обрадовала због Савета, јер на разне начине покушава да се маргинализјује његов рад. Заиста је потребно да постоји неко ко ће истраживати на добар начин феномен корупције, јер ми имамо озбиљан проблем. Наша држава због корупције не може да уђе у процес изградње одговорних државних институција. Толико смо њоме и партијском владавином заробљени да уопште нисмо искорачили на онај пут о коме десет година причамо. Мислим да је битно да се призна да тај проблем постоји. Док тога нема, нема почетка његовог решавања. Због тога ми је драго због награде”. Овако Верица Бараћ, председница владиног Савета за борбу против корупције и добитница награде, почиње разговор за ,,Актер”.

,,Основни проблем у Србији је што нема добрих закона и њихове примене. Корупција је последица спреге политичке власти, тајкуна или крупног капитала или ко зна шта, ми чак не знамо шта тачно стоји иза тих људи који могу да ураде у свом приватном интересу све што год желе, а да је то можда потпуно незаконито, штетно за државу, за друге грађане, при чему се никада не постави питање одговорности”

На форумима се често помињете као једини храбри у борби с корупцијом?

Ја сам исто мало затечена када се каже како су сви одустали, а ја нисам, па прочитам два пута да ли је то нешто подругљиво, или кад се питају да ли је са мном све у реду. Онда ми стварно буде непријатно. Мислим да посао треба да се ради добро, са добром вољом и у интересу онога што је циљ тога. Иначе не мислим да ми радимо нешто посебно, а то што ја радим, то је оно што ради Савет. Мене само више чују и виде, јер сам ја неко ко говори у име Савета.

Да ли вам је неко из владе честитао на награди?

Не. Честитали су ми чланови Савета, људи са којима сарађујемо. Заиста сам добила на стотине честитки.

А шта нам говори податак да је Србија од 180 земаља на 83. месту по корумпираности, према подацима ,,Транспаренси интернешенала”?

То је тачан податак. Основни проблем у Србији је што нема добрих закона и њихове примене. Корупција је последица спреге политичке власти, тајкуна или крупног капитала или ко зна чега, ми чак не знамо шта тачно стоји иза тих људи који могу да ураде у свом приватном интересу све што год желе, а да је то можда потпуно незаконито, штетно за државу, за друге грађане, при чему се никада не постави питање одговорности. Та спрега је кључни феномен који не дозвољава чак ни да се поставе претходна питања као што су - чији је новац, ко иза тога стоји. Није направљен рез 2000. године, па је на онај систем накалемљено ово, и све се то врло брзо претворило у рестаурацију оног система. То грађани морају да разумеју, али сада им је све теже, јер постоји озбиљна контрола медија, прикривање власника, тако да не можете да сазнате ни оно што сте могли у Милошевићево време.

,,Не знам ко ме све није тужио. Мишковић за ,,Ц маркет”, Беко, а пре тога и ,,Лука Београд” и не знам ко све није. Мислим да је добро за Савет то што су ме тужили, јер све што говоримо поткрепљено је подацима и докуменатацијом“

Шта на пример?

У Милошевићево време смо имали озбиљна питања као што је нетранспарентна продаја ,,Телекома”. Сада се то исто дешава са ,,Телекомом”. Исто нетранспарентно, исто потпуно закулисне радње, а не можемо да прочитамо ни одлуку владе, ни образложени предлог ресорног министарства, нажалост, то питање се уопште не поставља. Нема ко да га постави, једноставно се прелази преко тога, као да је тајно продати национални ресурс нешто што је потпуно у реду.

Поднели сте кривичне пријаве против 17 особа у поступку приватизације ,,Луке Београд”. Имате ли информацију да ли је уопште покренут поступак?

Не.

Верујете ли да ће бити?

Верујемо, зато смо то и урадили. Институције морају да функционишу на законит начин. Или ће Тужилаштво постати државни орган, који ради у складу са законом, или ми морамо, на бази неколико добрих примера, да закључимо да су они партијски орган који покреће само партијски монтиране процесе, који се заврше само нагодбама, очигледно као што је афера ,,Кофер”, или се развлаче у бесконачност, а онда када прође неко време, од најављене озбиљне борбе против корупције, постаје очигледно да се ради о унутарстраначким обрачунима, обрачунима између људи, који су имали неке прикривене односе са прљавим новцем, као што је био ,,Цмаркет”. Морамо да разумемо шта раде наше државне институције, шта је њихов главни мотив - закон или партијска наредба.

На основу чега тврдите да је у питању партијска нагодба или унутарпартијске ствари?

Добром анализом то можете да видите. Знате, држава нема никаквог разлога да председника највећег Трговинског суда у Србији (Горана Кљајевића, прим.аут.), хапси као серијског убицу, јер то је институција од националног значаја која веома утиче на мишљење страних инвеститора о нама, то је привредни суд у коме се решава све. Ако сте озбиљна држава и ако за покретање кривичног поступка постоје стварни разлози утврђивања корупције, ви ћете притом водити рачуна и о институцији. Држава мора да одвоји у свом понашању обрачун са криминалом од обрачуна са институцијама. На крају шта смо видели - поступак се развлачи, држава је учинила све да унапред Кљајевића прогласи кривим, и видите да чак и тужиоци говоре да неко треба да докаже своју невиност. То је инквизиторско начело. Слична је ситуација и са Џајићем. Да ли један од најугледнијих људи у Србији, кога су поштовале генерације, који је на врхунцу славе био препознат као скроман човек, са сјајном каријером и талентом, треба да се хапси као криминалац? О чему се ту ради и зашто то ради држава?

Зашто се то ради?

Треба се запитати ко жели да унапред створи утисак да је Драган Џајић крив, а да, притом, ми уопште не сазнамо ко су ти људи који су ушли у Црвену звезду, задуживали је са 27 посто камате, покушали да је преузму и успели да се у медијима појављују текстови у којима пише за локацију на којој је изграђен стадион Црвене звезде, као о локацији за изградњу. Е зато је потребно хапсити нека звучна имена, застрашити све остало и онда се не поставља питање чији је новац ушао у Црвениу звезду, на који начин је ту ушао син Мирослава Мишковића. Сви случајеви су такви. Оно што се не види то је да у тим монтираним судским процесима имате опасно кршење људских права, која су у кривици најопаснија, најтрагичнија за људе, са највећим последицама. Друго, овде се стигло до тога да се притвор примењује као ,,добар дан”, а то је најрестриктивнија кривично-правна мера. Овде, ако хоћете са неким да се обрачунате, а можете да се користите државним институцијама, можете да га ставите на потерницу да не сме да дође, као што је са многима, да не би открили друге трагове. Не видим зашто Тужилаштву нису важни подаци које пише Цане Суботић. Поклапају се с многима из документације.

,,Нас у Савету држи искуство из контаката са грађанима, малим акционарима. То су тако фини и пристојни људи. Када они дођу и испричају нам и за ,,Просвету” и за Рачу крагујевачку, за ,,Трудбеник”, за ,,Југоремедију”, ви видите да овде живи и често се јако мучи један прилично пристојан свет који жели да живи од свог рада”

Шта је са случајем ,,Ц маркета”?

Исто је и код Радуловића за ,,Ц-маркет”, јер је оптужница покрила само један део тог феномена, зашто не и меморандум. Зашто се не помињу Данко Ђунић, Мирослав Мишковић и Милан Беко? Сви су учестовали у једном тајном картелском споразуму у коме су се договорили како ће да преваре неколико хиљада малих акционара. И читава незаконитост је обављена по меморандуму. Шта је спречило тужилаштво да покрије цео случај? Зашто само Радуловић, и зашто он није доступан? Ко му је јавио да побегне? Или Шарићу? Код тих процеса имамо неколико јако великих последица, а прво и основно је угрожавање људских права.

Међу последице, вероватно, спада и надокнада штете онима, који су били у притвору?

Они који су били у притвору или претрпели штету, као Миле Драгић на пример, обраћају се судовима и међународним арбитражама. Наравно, то се крије, али сви они временом добију огромне накнаде од ове државе. Значи, они исти грађани, који су већ претрпели страшно велику штету због таквих процеса, на крају то морају и да плате, јер то не плаћа нико други него грађани. Са друге стране, то прави утисак о нашој земљи као о крајње несигурној дестинацији. Шта може да помисли било какав озбиљан страни инвеститор који неће да пере паре, него да улаже, кад зна за случај ,,Брифа” на локацији ,,Луке Београд”, па ,,Технохемије”, па ,,Данонеа” у ,,Књазу Милошу” или свих других који су озбиљно покушали да инвестирају у нашој држави, које је елиминисао Милан Беко тако што им је рекао: ,,Добићете решење када ја будем рекао, за сада нећете.” И стварно нису добили. И у свему томе су са њим, за њега, радиле државне институције.

Шта се заправо догађа са ,,Луком”, када и где је настао проблем?

Акције ,,Луке Београд” продате су 1995. године, пошто је већ била приватизована по старом закону, при чему су већински власници постали мали акционари, док је 42 посто акција имала држава. За куповину се појавио само један понуђач који је прошао све провере државних органа. Била је то класична фантомска фирма, која није имала ни капитала, нити један закључени уговор пре тога, ни новац, а иза које је стајао Милан Беко. У то време акције ,,Луке” биле су потцењене, рађена је нова процена, урађени су прелиминарни налази и утврђено да је вредност акција три пута већа него што јесте. Управни одбор ,,Луке” требало је у својим пословним књигама да унесе измене вредности акција. Али све је урађено на брзину, откупљене су акције по 800 динара, а мали акционари су двоструко преварени – прво их је преварила држава када је прихватила да по 800 динара прода 42 одсто својих акција, они су појурили, верујући у државу да има бољу процену од њих, тако да су акције продате по три пута нижој цени. Та новоутврђена вредност акција била је позната и тадашњем министру Предрагу Бубалу и директору Акцијског фонда и директору Агенције за приватизацију и сви су они били дужни да не продају акције државе. А та фантомска фирма је само формално основана у Луксембургу и то је било познато Агенцији за хартије од вредности. Када су ушли у куповину нису имали пара чак ни за банкарску гаранцију, тек када су након неколико месеци постали власници акција ,,Луке” подигли су кредит, јер су тек тада постали кредитно способни.

Колико је држава изгубила на овом послу?

На овом послу је држава изгубила преко 21 милион евра, само на вредности акција. Оно што нас брине, то је што су у томе учествовали и Министарство привреде и Агенција за приватизацију и Комисија за хартије од вредности. Забрињавајуће је што је у том послу учествовао цео УО и Надзорни одбор ,,Луке” и што су прикрили све ове чињенице од малих акционара. Оно што је најопасније у овом процесу јесте да је то очигледно био договор, можда читав процес, који се одвија код нас од 2000. године између одређене групе људи, где се под фирмом приватизације или преузимања акција у ствари ради оно што се зове симуловани послови - купујете једно, а у ствари радите нешто друго. Преузели су акције ,,Луке Београд” и одмах изјавили да њих лучки послови не интересују, по њима то не вреди ништа, то су њихове изјаве, њих интересује само земљиште. Ту је, наравно, држава, и да није учествовала у свему овоме морала би одмах да реагује, јер земљиште није било у промету, вредност земљишта у свим овим трансакцијама је била нула, јер је земљиште у државној својини. ,,Лука” и претходни и садашњи власници ,,Луке” имају само право коришћења градског грађевинског земљишта око објеката чији су власници. Оног тренутка када су они почели да гасе лучке делатности, држава је била дужна, пошто се ради о међународној луци на Дунаву, да им одузме то право и повери ономе ко је за то заинтересован.

У међувремену је промењен генерални урбанистички план?

Држава је кренула да остварује њихове даље планове и да руши сопствени интерес. Промењен је генерални урбанистички план, само три године након што је усвојен, а усваја се за 20 година. По генералном плану из 2003. године то подручје је планирано да остане међународна лука, чак је површина предвиђена за лучке делатности још повећана за десет хектара са обавезом да се изместе опасне делатности, али да се тај део ослободи за ,,Луку”, јер је добро опремљена. У то предузеће је држава педесет година улагала огроман новац и дала бесплатно земљиште на коришћење. Куповином ,,Луке” домогли би се земљишта на које, иначе, нису имали право. Користили су информације државних институција да ће се за њихове потребе мењати и генерални план и закони, па је дирекција за грађевинско земљиште ушла у измену тог плана како одговара новим власницима ,,Луке”. У међувремену је Град Београд фактички укинуо луку, променом плана, јер је за 70 хектара од планираног земљишта за обављање лучке делатности, променио намену у комерцијалне делатности, док је само 35 ха остало за лучке делатности. Пошто је сада заузет део акваторија више не постоји могућност безбедне пловидбе. Ова држава, односно влада, већ две године од Европске комсије добија озбиљна упозорења да наше међународне луке на Дунаву не испуњавају стандарде и нису безбедне. Сва та упозорења остају без одговора, а у исто време се руши и то мало обављања лучке делатности на нашим лукама.

Како је могуће да све ове ствари измакну контроли?

Да би све то било могуће требало је створити услове, донети закон о приватизацији, који је идеално место за корупцију. Није случајно што је у експертској влади Зорана Ђинђића било пет људи из Економског института који су то радили и у претходном режиму. Припремали су терен како би све било законито. Створили  су агенцију за приватизацију, државни орган, који никоме не подноси извештај, нема екстерне контроле, њу контролише само министар, који је иначе дошао да то уради. Агенција креира, контролише и спроводи процес приватизације и постоји нека, тобож, политичка контрола кроз парламент, тако да  су токови новца, начин закључивања уговора, начин избора купца, намештени тендери и аукције ишли глатко. Истовремено изостали су потребни закони, попут закона о својини, о јавној својини или макар начела како ће се регулисати реституција. Закон о привредним друштвима донет је 4-5 година касније, а онда су закони који су били нужни, као што је, примера ради закон о спречавању прања новца толико пута мењан, тако да до његове примене није ни дошло. Није уопште било контроле порекла новца. Био је то процес прања новца и биографија, како би се постао ослонац режима. Сада су ти исти људи мотори нашег развоја, а влада их зове на саветовање како да изађемо из кризе, а у кризи смо због њих.

А сада имамо поново несташице прехрамбених производа?

Годинама се држи нереални курс динара да би они, као увознички лоби могли добро да зарађују, зато што су на незаконитим трансакцијама постали највећи монополисти у држави, и зато нема млека и уља, и зато ови грађани живе још сиромашније него што би живели, јер сваки комад хлеба код Мишковића много скупље плаћају, јер је он монополиста на малопродаји. То је утврдила и државна институција при његовом преузимању акција ,,Ц маркета”, јер је тада постигао недозвољену концентрацију на тржишту Београда.

Савет за борбу против корупције је владино тело, какав је ваш однос с председником владе и министрима када се сретнете овде у влади?

Већина њих нема никакав однос према државном интересу. Уопоште их не занима. Такав је случај са Мирком Цветковићем. Ви са њим не можете да причате о нечему што је државни интерес, јер ви видите да њега то не занима. Знате ли шта је рекао за ,,Луку Београд”? Рекао је, онако цинично: ,,Па шта ја ту могу, не могу да решим све проблеме од 1804. године до сада.” Тај премијер је био директор Агенције за приватизацију и истовремено ,,Цес Мекона”. Он је ту доведен да завршава консултантске послове за себе и своје повезане консултантске куће, њега државни интерес уопште не занима. Да се не лажемо - ту ништа није сакривено, ако ћете да гледате документацију све ћете видети. Његов саветник је син власника ,,Цес Мекона”, његови остали саветници су некадашњи саветници Мирка Марјановића и Слободана Милошевића.

Због тога што износите ставове и податке, неки од помињаних су вас тужили. Бојите ли се?

Не. Не знам ко ме све није тужио. Мишковић за ,,Ц маркет”, Беко, а пре тога и ,,Лука Београд” и не знам ко све није. Мислим да је добро за Савет то што су ме тужили, јер све што говоримо поткрепљено је подацима и документацијом. Институције нека раде. Ако ће све да похапсе који су се замерили Мишковићу и Беку, могу и то да раде, само то неће дуго да им траје, убрзаће свој одлазак. То је и Милошевић покушао, а имао је много ригиднији апарат и  боље изговоре у санкцијама, ратовима. Страшан је притисак на институције. Када ме је тужио Милан Беко четири пута за три месеца је заказивано рочиште. На основу кривичне пријаве хиљаду малих акционара, за три године није заказано ниједно рочиште.

Ко овде може да заштити обичног човека?

Нико, и народ то зна, зато се толико и боји.

ЧУПАЊЕ ИЗ КАНЏИ КОРУПЦИЈЕ

Хоће ли се Србија ишчупати из канџи корупције?

Хоће. Нас у Савету држи искуство из контаката са грађанима, малим акционарима. То су тако фини и пристојни људи. Када они дођу и испричају нам и за ,,Просвету” и за ,,Рачу крагујевачку”, за ,,Трудбеник”, за ,,Југоремедију”, ви видите да овде живи и често се јако мучи један прилично пристојан свет који жели да живи од свог рада. Када видимо да ,,Политика” на насловној страни напише за раднике крагујевачке ,,Раче” да су нерадници и да су се определили не за рад, него за отпремнине, онда нас то потпуно обавеже да напишемо тачан извештај да су ти људи прошли кроз голготу, да је влада продала ,,Јури” не предузеће, већ имовину, а Корејац им поставио такве услове да нико није могао да их испуни. А годинама су се борили да раде и против оних којима је влада омогућавала да извуку све што могу из те фирме, и да на основу тога подижу кредите. Продајом имовине предузећа радници су изгубили сва своја права, а Корејац је добио субвенције.