Извор: Глас Српске

Аутор: Тања Милаковић

јануар 2011.

Суштина проблема корупције у Србији је да је она системска и да почива на спрези политичких структура, крупног капитала и делова света криминала. На тој спрези почива власт. Тако се финансирају политичке странке, и тако крупни капитал остварује свој утицај на парламент и на Владу. Њихови неформални договори се претачу у законе, подзаконска акта, одлуке Владе, у креирање институција... Тај проблем је наслеђен, али се врло мало урадило на његовом сузбијању, тако да је ова спрега све јача.

Рекла је то у интервју за ,,Глас Српске” предсједник Савјета за борбу против корупције Србије Верица Бараћ.

ГЛАС: Упутили сте Влади Србије Извјештај Савјета за борбу против корупције, чији је укратко закључак да монополисти пријете и подмићују. Ко су највећи монополисти у Србији и како подмићују?

БАРАЋ: Извештај који смо доставили Влади бави се пре свега основним проблемима због којих се данас налазимо у ситуацији да је антимонополско тело радило четири године, а да монополи и даље постоје као да тело није радило. Никада му нису дата ваљана овлашћења, односно Комисија никада није имала право да изриче новчане казне и да нареди продају акција или поделу предузећа у којима је дошло до недозвољене концентрације. Зато смо дошли у ситуацију да је Комисија четири године радила врло добро, што се може закључити по решењима која је доносила, а да су истовремено монополи опстали, јер уживају заштиту власти. Решења Комисије се не извршавају, против њих су покренути управни спорови који још увек трају, док у међувремену монополи опстају. На самом почетку свог рада они су, на пример, донели решење да је ,,Делта” преузимањем акција ,,Ц маркета” ушла у недозвољену концентрацију и стекла монополски положај на малопродајном тржишту Београда. Преузимање акција није могло да се реализује без одобрења Комисије, међутим, оно је ипак реализовано и ,,Делта” је успоставила монопол. Решење Комисије је коначно, али не може да се изврши, јер се против њега још увек води управни спор, тако да је ,,Делта” већ четири године монополиста на београдском малопродајном тржишту упркос решењу Комисије, и за то не трпи никакве санкције.

ГЛАС: Раније сте говорили да постоји политичко-тајкунска спрега у чијим је рукама све у Србији и из које обје стране износе корист. Ко конкретно чини ту спрегу и шта држе под контролом?

БАРАЋ: Суштина проблема корупције у Србији је да је она системска и да почива на спрези политичких структура, крупног капитала и делова света криминала. На тој спрези почива власт. Тако се финансирају политичке странке, и тако крупни капитал остварује свој утицај на парламент и на Владу. Њихови неформални договори и интереси претачу се у законе, подзаконска акта, одлуке Владе, у креирање институција... Тај проблем је наслеђен, али се врло мало урадило на његовом сузбијању, тако да је ова спрега све јача. Једино што је константно од 2000. године јесте јачање тог троугла који је наслеђен, с тим што су демократске странке почеле да стварају односе са крупним капиталом и пре промена, док су још биле у опозицији, и то континуирано утиче на све привредне и политичке токове у Србији. У бројним феноменима системске корупције које је Савет анализирао могли смо да уочимо да проблем почне током мандата једне владе, једне коалиције, а следеће две или три владе наставе да раде исто што и претходна. Нема одговорности, чак ни када они који су направили проблем сиђу са власти, јер једино што је константа то је утицај крупног капитала на власт. Преузимање ,,Ц маркета” се десило 2005. године, а незаконитости које су тада почињене још трају. Нити се поставља питање одговорности, нити су следеће владе макар учиниле нешто да направе дисконтинуитет и успоставе законито стање. Влада се променила, коалиција се променила, али центар моћи који управља Србијом све време је исти.

ГЛАС: Како функционише спрега политичких партија са крупним капиталом?

БАРАЋ: Политичке партије финансирају се потпуно нетранспарентно и неконтролисано. Закон о финансирању странака није успоставио никакву контролу, а како се странке заиста финансирају можемо да закључимо из великих афера, у којима се јасно види који моћници преко којих политичких актера остварују своје интересе. Шефови странака отворено говоре да неће да открију ко их финансира да не би угрозили своје финансијере, дакле сами признају да су њихови извештаји о финансирању лажирани.

ГЛАС: Како коментаришете то што држава одбија пет милиона евра које је Станко Суботић понудио да се брани са слободе. Да ли је и то урађено са неким интересом?

БАРАЋ: То јесте врло занимљив феномен. Интерес тужилаштва и суда јесте да им окривљени и осумњичени буду доступни, јер тек онда имају могућности за потпун кривични поступак. За тужиоца је нарочито битно то што ће осумњичени бранећи себе дати бројне важне информације, тако да је несхватљива одлука да се не прихвати Суботићево понуђено јемство. У случају Суботића се можда ради о озбиљном кршењу људских права, јер није јасно зашто то њему није дозвољено. Ово је посебно важно јер се ради о случају за који читава јавност зна да у такве послове, као што је шверц дувана, није могао бити укључен само један човек, већ се то радило у дослуху са државним органима и у организацији тајних служби, које ове послове нису обављале директно, већ преко одређених људи. Шверцом цигарета су се бавили многи други појединци који данас не само да нису на потерници, већ се називају ,,пословном јавношћу” и саветују Владу како да изађе из кризе. Зато би за тужилаштво морало бити интересантно да му сви осумњичени буду доступни и да Србија коначно сазна истину о токовима новца из Милошевићевог времена. Та истина се, међутим, неће сазнати ако се поступак буде водио селективно, само против одређених људи. Исти смо видели и код ,,Ц маркета” - четири човека су закључила тајни картелски споразум, само Слободан Радуловић се нашао на оптужници, Милан Беко позван је као сведок, а остала двојица, Данко Ђунић и Мирослав Мишковић као да у томе нису ни учествовали. Ко прави такву селекцију?

ГЛАС: Постоје примјери приватизације кроз које се годинама провлачи корупција, нпр ,,Новости”. Власти су се смјењивале, а увијек сте указивали на то да се ради незаконито. Који су ту интереси државе и мислите ли да су се сви ,,уградили” у тај процес?

БАРАЋ: Јасно је да је читав поступак још од деведесетих година био потпуно незаконит и да је рађен за одређену групу људи. Акције су 2006. године купиле три фирме Милана Бека, што је још онда било познато широј јавности, једино их Комисија за хартије од вредности није препознала као повезана лица, зато што није било могуће спровести поступак преузимања, јер се акције пре тога нису три месеца котирале на берзи. Једино је било могуће да три одвојене фирме купе акције на берзи, што је и реализовано у договору са Манојлом Вукотићем и Предрагом Бубалом. Тада су сви иоле озбиљни медији у Србији објавили да су Мишковић и Беко купили ,,Новости”, али је Комисија за хартије од вредности ипак прихватила да се ради о три различите фирме. У дописима које су нама доставили они и данас тврде исто, иако их је и сам Беко недавно демантовао изјавивши да је он власник фирми које су куповале акције ,,Новости”. То показује да наше институције не раде по закону, већ по налогу тајкуна, и оно што је проблем јесте то што за овакве поступке не одговарају.

ГЛАС: Савјет је поднио кривичну пријаву против 17 особа због незаконите приватизације ,,Луке Београд”. Против кога су пријаве поднесене и да ли је тачно да су међу њима Беко, Бубало и Коштуница?

БАРАЋ: Садашњи власници ,,Луке” су, уз подршку државних органа, 2005. године у потпуно незаконитом поступку реализовали преузимање акција овог предузећа. У кривичној пријави коју смо поднели против 17 особа, Милана Бека смо означили као вођу те криминалне групе, али наш акценат је пре свега на државним органима који су у томе учествовали - Комисија за хартије од вредности, Акцијски фонд и министар привреде Предраг Бубало. Осим њих, кривичном пријавом су такође обухваћени и они који су руководили предузећем и били дужни да заштите интересе акционара. Државне институције биле су дужне да раде по закону, министар је био дужан да заштити државни интерес. Међутим, то се није десило, акције су продате по цени вишеструко нижој од реалне. Око хиљаду акционара је пре три године поднело кривичну пријаву и тужбу за накнаду штете, међутим до сада ниједна процесна радња није предузета.

ГЛАС: Како пролазе они инвеститори који покушавају да раде по закону?

БАРАЋ: Дешава се да добију све потребне сагласности за инвестирање и да уплате новац, али да због нечијег интереса на крају буду онемогућени да раде, као на пример инвестициони фонд БРИФ и власници ,,Технохемије” који су инвестирали на подручју ,,Луке Београд” и сукобили се са интересом њених власника. То је огроман проблем у Србији и он се најјасније могао видети кад је ,,Данон” 2004. године онемогућен да купи акције ,,Књаз Милоша”. Највећи проблем је што се у свим овим случајевима захтеви инвеститора не решавају. Они или одустану од својих захтева, или туже Србију пред међународним арбитражама. Држава у овим споровима губи велике суме новца, као што се то рецимо десило у спору са компанијом ,,Униорлд”, али се то скрива од јавности.

ГЛАС: У Хрватској је недавно ухапшен бивши премијер Иво Санадер због корупционашких афера, на које је држава коначно одлучила да стави тачку. Ту је управо откривена та спрега политике и тајкуна. Да ли је тако нешто на помолу и у Србији?

БАРАЋ: Било би јако добро да се та прича отвори и у Србији, јер су сумњиви послови који су реализовани преко Хипо банке у Србији и Хрватској веома повезани. Проблем је што они иду до самих врхова власти, што значи да ће се тешко отворити. У Србији још нико ко је био на највишим лествицама власти није одговарао за злоупотребе. Ако би се спорни послови са Хипо банком отворили и у Србији, то би заиста могло да значи почетак озбиљне борбе против корупције.

,,Телеком”

ГЛАС: Шта ће за Србију значити ако дође до продаје ,,Телекома”, што је у овом моменту евидентно?

Ако дође до продаје ,,Телекома” то ће бити још један штетан посао за државу, из три основна разлога. Први се односи на нетранспарентност поступка продаје и непоштовање процедуре. ,,Телеком” је морао бити продат по Закону о приватизацији, јер је њиме регулисана продаја друштвене и државне имовине, а у случају ,,Телекома” ради се о државном капиталу. Други важан разлог је то што се продаје телекомуникациона инфраструктура, која није у промету. То ће бити ништав правни посао. Влада сада може насилно да прода нешто што није у промету, то је и раније чинила, рецимо у случају НИС-а, али сам сигурна да ће се наћи начин да се поништи продаја инфраструктуре. Треће, чак и да је читав поступак продаје спроведен по закону, а није, тако вредна имовина се не продаје у време економске кризе, у условима када се не може постићи добра цена. Наравно, потпуно је јасно да се ,,Телеком” продаје само због избора. Због тога бројни ваљани аргументи које износи стручна јавност остају без одговора власти. Ово што ради Влада није по европским стандардима. Ми смо годинама градили ,,Телеком” као лидера у региону, због тога смо купили ,,Телеком Српске” и отворили оператера у Црној Гори, узимали смо кредите да бисмо спровели такву стратегију. Стратегија сада није промењена, него је Влада једноставно одлучила да прода нешто што је годинама стварано, из разлога који су очигледно партијски, а не државни.