Извор: Монитор

Аутор: Настасја Радовић

април 2011.

Системска корупција је једна од смртоносних болести друштава. Верица Бараћ, председница Савета за борбу против корупције, годинама води борбу да разним српским „демократским” владама објасни гдје и колико корупције има.

МОНИТОР: Када је ријеч о борби против корупције, колико је расположење српске власти и политичке елите да се Србија помакне у приступању ЕУ?

БАРАЋ: У власти у Србији не постоји воља за борбу против корупције, нити воља да се прихвате и примене европски стандарди. Постоји само потреба да се до краја године обезбеди кандидатура, јер је то важан адут странкама владајуће коалиције у предизборној кампањи. Да би остварили овај циљ, политичари на власти предузимају све како би симулирали борбу против корупције, што се углавном своди на хапшења појединаца које власт у медијима означи као актере корупционашких афера, а у чијој позадини се налазе политички обрачуни или обрачуни међу моћним појединцима. Овакво понашање власти има двоструки негативан ефекат, најпре зато што се приликом хапшења и у кривичном поступку грубо крше људска права осумњичених, што је за друштво много већи проблем него сумње на корупцију због којих се покрећу ови поступци. Други озбиљан проблем јесте то што грађани стичу утисак да борба против корупције нема смисла, јер упркос свим тим хапшењима и одузимању имовине ниво корупције у Србији расте.

МОНИТОР: Предали сте српским владама, као њихов Савет за борбу против корупције, више од 70 извјештаја, анализа, предлога... Какви су резултати?

БАРАЋ: Савет сваке године подноси Влади на десетине различитих извештаја и иницијатива. Један део је везан за феномене системске корупције какви су извоз шећера у земље ЕУ, стечај и продаја Сартида, Национална штедионице, Мобтел, преузимање Ц маркета и Луке Београд, као и за велики број случајева у приватизацији које смо пратили и анализирали јер смо у представкама које нам свакодневно достављају синдикати и мали акционари уочили да је корупција у приватизацији системски проблем, да се она кроз ове случајеве може уочити као правило, а не као инцидент. Таквих извештаја и иницијатива је било заиста много. Савет је Влади поднео и читав низ извештаја и предлога за измене и допуне прописа како би се убудуће онемогућила корупција не само у приватизацији већ и у другим областима, затим за унапређење институционалног оквира за рад независне државне ревизије, спречавање сукоба интереса, сузбијање монопола. Могла би се направити повелика књига само од извештаја и дописа које смо доставили Влади у вези Луке Београд.

МОНИТОР: А ефекти?

БАРАЋ: Што се резултата тиче, Извештај о Националној штедионици је последњи за који имамо информацију да је разматран на Влади и последњи који је био предмет састанка Владе са члановима Савета. Након овог извештаја Влада је у потпуности променила однос према Савету и почела једноставно да игнорише наш рад, због чега је у јавности створена лажна дилема да ли има смисла рад Владиног саветодавног тела чије предлоге Влада игнорише, то јест да ли да наставимо са радом или да одустанемо, јер смо онемогућени да вршимо своју саветодавну улогу. Дакле, проблем који је настао због тога што се у Саветовим анализама спреге власти и финансијских интересних група наводе имена министара и других високих функционера одговорних за одлуке којима је повређен јавни интерес, проглашен је за несарадњу Владе са Саветом, односно Савета са Владом. Ми смо сматрали да је наш задатак да анализирамо феномене системске корупције и предлажемо мере за њено сузбијање. Чињеница да се високи функционери Владе јављају као актери спреге политичких и финансијских интересних група, која је основ системске корупције, не треба да има утицај на рад Савета, а последице таквог рада Савета не могу се сматрати ,,несарадњом" Савета и Владе и разлогом да Савет одустане од анализе системске корупције. Питање које треба поставити није да ли рад Савета има смисла, већ због чега Влада није предузела ништа да реши проблеме на које је Савет указао, због чега тужилаштво није процесуирало наводе из извештаја Савета, због чега се не поступа по извештајима које је УБПОК радио о извозу шећера, Сартиду, Националној штедионици и другим случајевима системске корупције које је анализирао и Савет, и дошао до истих закључака.

МОНИТОР: Примјећује се да не само влада, већ ни тужилаштво не реагује на ваше налазе?

БАРАЋ: Савет је све своје извештаје поред Владе и јавности достављао и тужилаштву, а у вези са истим случајевима које је Савет обрађивао у својим извештајима, тужбе и кривичне пријаве су подносили и мали акционари, радници и други оштећени грађани. Међутим, тужилаштво је углавном игнорисало извештаје Савета.

МОНИТОР: Ко су главни актери крадје друштвене и државне имовине која је неколико људи у Србији учинила и „регионалним лидерима” или тзв. ледоломцима у ширењу српског бизниса као што је то једном рекао за Мирослава Мишковића, вицепремијер Божидар Ђелић?

БАРАЋ: Проблем доминантне корупције у Србији не може се правилно сагледати ако инсистирамо на листи најмоћнијих криваца. Чак и да је направимо, важно је разумети да њиховим уклањањем проблем неће бити решен. Проблем је системске природе, он произилази из спреге различитих центара моћи и њиховог заједничког интереса да се спречи формирање институција. Финансијски моћници финансирају политичке странке, и на тај начин крупни капитал остварује утицај на парламент и на Владу. Њихови неформални договори склопљени у међусобном интересу, а на штету јавног интереса, претачу се у законе, подзаконска акта, одлуке Владе, у креирање институција... Тај проблем је наслеђен из 90-тих, али је врло мало урађено на његовом сузбијању, тако да је ова спрега временом све јача. У протеклој деценији смо видели да она опстаје чак и након промена на изборима. У бројним случајевима системске корупције које је Савет анализирао могли смо да уочимо да проблем почне током мандата једне Владе, а следеће две или три Владе наставе да раде исто што и претходна. Нема одговорности чак ни када они који су направили проблем сиђу са власти, јер једина константа у Србији од 2000. године до данас је утицај крупног капитала на власт. Преузимање Луке Београд се десило 2005. године, незаконитости које су тада почињене још трају, а на њих се надовезују нове повреде јавног интереса у корист власника Луке. Владе се мењају, коалиције се мењају, али спрега која управља Србијом све време је иста, и такав поредак разара државу од врха власти до најнижег нивоа.

МОНИТОР: Како ствари стоје, изгледа да је усклађивање српског законодавства са жељама појединаца важније од усклађивања са европским acquis communitaire. Постоји ли трећа грана власти?

БАРАЋ: Такозвана правосудна реформа која је спроведена у Србији представља корак уназад у независности судства. Реформу спроводи извршна власт на челу са министарком правде, која је кроз ову реформу показала сву своју нестручност, непознавање правосуђа и европских стандарда, као и доминацију и агресивност извршне власти у Србији. Реформа је истовремено показала и колико су судије зависне од извршне власти.

У поступку реизбора и избора судија направљене су грешке које је препознала и наша стручна јавност, као и надлежни органи ЕУ. Пре свега, Високи савет судства није спровео поступак којим се гарантује јавност, доступност података, расправност, већ је спроведен тајни поступак у коме судијама није дата могућност увида у доказе и право на изјашњење у односу на те доказе. Тајност поступка ишла је тако далеко да је ВСС сматрао да неизабране судије немају право да добију образложене одлуке, немају право на правни лек, односно, немају право на судску контролу донетих одлука ВСС.

МОНИТОР: Шта се догодило након велике критике ЕУ?

БАРАЋ: Упркос обећању Владе да ће се позитивни ефекти реформе видети већ након неколико месеци, годину касније ми смо на почетку, и то на лошем почетку, јер сада имамо велики број неоправдано неизабраних судија, велики број неоправдано изабраних судија, ограничен број судијских места и судије које су се поделиле на реизабране, задовољне што и даље имају посао, и велики број неизабраних, оправдано незадовољних судија, што све заједно доводи до осећаја застрашености, нерасположења, немоћи у правосуђу. Оно што нарочито мора да забрине друштво је мук и равнодушност изабраних судија.

МОНИТОР: Видите ли у доминацији извршне власти неку врсту модела транзиције која је друштва у региону одвела у мале, лидерске диктатуре са „демократским легитимитетом”?

БАРАЋ: Донекле би се вероватно могло рећи да је тај проблем последица модела транзиције. Несумњиво је да су одређене препреке у демократизацији изазване чињеницом да међународни фактор своју мисију у земљама у транзицији често спроводи бирократски, без слуха за локалне прилике, чак и без воље да се разумеју све противречности конкретног поретка који треба да буде предмет реформе. Ипак, упркос томе, мислим да је проблем опстанка доминације извршне власти у земљама нашег региона у много већој мери везан за наслеђе које делимо. Ако пажљивије анализирате ситуацију у земљама бивше Југославије лако ћете уочити да су више успеха у изградњи демократских институција имала она друштва у којима постоји јаснији консензус за превазилажење наслеђа из 90-тих, иако је у свим примењен готово исти модел транзиције.