Извор: Актер

октобар 2011.

Проблеми којима смо се бавили у извештају јасно показују да постоји висок степен контроле и да грађане Србије медији информишу о оним темама које одговарају интересима оних који њима управљају, а не о темама које су у општем интересу

Верица Бараћ, председница Савета за борбу против корупције, јавно је 29. септембра представила Извештај о притисцима и контроли медија у Србији, као резултат трогодишњег истраживања у тој области. Округли сто, који је Савет за борбу против корупције организовао у Медија центру, био је веома посећен. Међу присутнима био је и велики број новинара, али вест није наишла на велики одјек у медијима. Бараћева каже да су вест објавила само два дневна листа, „Курир“ и „Данас“, а што се тиче електронских медија РТС је у „Другом дневнику“ пренео информацију о округлом столу, али је већи део прилога био посвећен представницима јавног сервиса који су узели учешће у расправи него самом извештају. У „Вестима“ у 23 часа на ТВ „Б92“ приказан је прилог у коме су истовремено причали о Медијској стратегији и извештају Савета за борбу против корупције, па су тако занемарили кључне налазе из извештаја.

„Нажалост, показало се да нема ни интереса ни воље власника и уредника медија у Србији да посвете пажњу извештају који се тиче медија, то јест стања у којима се медији налазе“, каже Верица Бараћ.

Који су били највећи проблеми са којима сте се сусретали током рада на извештају?

Највећи проблем односио се на прикупљање документације за израду извештаја. Успели смо да од неких државних органа и трезора добијемо документацију, али не и од РТС-а. Савет је 27. септембра 2010. године од генералног директора РТС-а затражио уговоре са независним продукцијским кућама и индивидуалним ауторима, као и са маркетиншким агенцијама за период од 2007. до 2010. године, уговоре о пословној сарадњи са Бачком епархијом, предузећима „Комунис“, „Сат медија групом“, „Филм и тон“, „Медија про“ и „Емоушн продакшн“. Иако је Савет уложио жалбу поверенику за информације од јавног значаја, а повереник у решењу наложио РТС-у да достави документа Савету, РТС то није учинио. Директор РТС-а одлучио је да плати новчану казну за непоштовање закона. Савет је део документације добио тек након састанка са председником и потпредседникиом Управног одбора РТС-а, а добили смо и образложење да је документација преобимна и да се не може послати одједном.

РРА УЗИМА ВЕЋИ ДЕО ЗА СЕБЕ, А ОСТАТАК ИДЕ У БУЏЕТ

У Извештају о раду РРА из 2009. године говори се о још једном проблему у вези са пословањем те агенције. Та институција је у 2009. години остварила приход од око 457 милиона динара, или 4.160.000 евра од закупа лиценци, од којих је 318,5 динара (2.905.000 евра) отишло на функционисање РРА, док је само остатак од 139,3 милиона динара (1.270.000 евра) трансферисан у буџет. Медијске организације су више пута упозоравале да је недопустиво да агенција сама одлучује колико ће новца од лиценци потрошити за своје потребе и колико ће вратити у буџет.

Да ли су и које примедбе дале бројне државне институције када сте им упутили овај извештај пре јавног представљања?

Савет за борбу против корупције је 19. септембра 2011. године послао Влади Републике Србије Извештај о притисцима и контроли медија заједно са захтевом за одржавањем састанка на коме бисмо разговарали о извештају. До данас нисмо добили никакав одговор. Велику помоћ и подршку од институција пружили су нам повереник за информације од јавног значаја и заштитник грађана.

Да ли сте овај извештај упутили и европским институцијама и да ли имате њихов одговор? 

Радну верзију извештаја доставили смо организацијама, удружењима и институцијама чија је делатност везана за медије. Намера нам је била да у јавност изађемо са што већим бројем података, прецизним и релевантним закључцима, па смо прихватили већину примедби. Неке примедбе су пристигле након што је извештај прослеђен Влади Републике Србије, па су остали неки делови који су требали да буду теме за разговоре након објављивања извештаја, а не његов саставни део.

На почетку извештаја наводите да је „Савет за борбу против корупције прикупио податке из којих се може закључити да се над медијима у Србији врши снажан политички притисак, због чега је над њима успостављена потпуна контрола“. Да ли то значи да више нема слободе медија у Србији?

Ако медији велики део новца којим располажу добијају од државних органа, ако су власници појединих медија домаћи политичари, чланови њихових породица или бизнисмени који се крију иза офшор компанија, ако у медијима нема истраживачког и критичког приступа када се говори о раду државних институција, министара, политичара или бизнисмена, како онда може да постоји слобода медија? Да ли су медији слободни ако не смеју да објаве ко су њихови власници, па тако ускраћују грађанима право да се критички осврну на садржаје које им медији нуде? Да ли медији могу бити слободни ако су економски зависни? Да ли су медији слободни ако сви објављују идентичне информације? Проблеми којима смо се бавили у извештају јасно показују да постоји висок степен контроле и да грађане Србије медији информишу о оним темама које одговарају интересима оних који њима управљају, а не о темама које су у општем интересу

Утврдили смо да од 30 медија које смо анализирали 18 има недовољно транспарентно власништво; да медији на годишњем нивоу од 50 државних институција добијају 15 милиона евра за оглашавање и промоцију, а да кроз јавне конкурсе добијају од 21 до 25 милиона евра, ако се те суме упореде са укупним приходима са тржиста оглашавања, који износе око 160 милиона евра, може се закључити да медији добијају приближно четвртину прихода од државе; показали смо да држава има велики утицај на РТС. Све то за последицу има отвореност медија за промоцију својих власника и политичара, као и затвореност медија за бројне проблеме у Србији, укључујући и проблем корупције

Који су основни проблеми медија у Србији?

У извештају смо се определили да анализирамо три проблема и то не само на основу документације коју смо прикупили, већ и на основу жалби о раду медија које је Савет добио од грађана и организација, а то су: нетранспарентност медијског власништва, економски утицај државних институција на рад медија кроз различите типове државног давања, и проблем РТС-а који у малој мери поштује већ успостављене стандарде о функционисању јавног сервиса. Утврдили смо да од 30 медија које смо анализирали 18 има недовољно транспарентно власништво; да медији на годишњем нивоу од 50 државних институција добијају 15 милиона евра за оглашавање и промоцију, а да кроз јавне конкурсе добијају од 21 до 25 милиона евра, ако се те суме упореде са укупним приходима са тржиста оглашавања, који износе око 160 милиона евра, може се закључити да медији добијају приближно четвртину прихода од државе; показали смо да држава има велики утицај на РТС. Све то за последицу има отвореност медија за промоцију својих власника и политичара, као и затвореност медија за бројне проблеме у Србији, укључујући и проблем корупције.

Шта је Европска комисија тражила да се уради у области слободе медија?

У Извештају о напретку Србије за 2010. годину Европска комисија је анализирала стање у области медија. Поред израде свеобухватне медијске стратегије, комисија је препоручила да се ускладе законски прописи у области медија са Директивом о аудио-визуелним медијским услугама, да се омогући примена Закона о медијима, да се одредбе Закона о јавном информисању које нису у складу са тековинама Европске уније измене. Отклањањем ових недостатака створили би се бољи услови за функционисање медија. Европски парламент донео је резолуцију у којој је скренута пажња на проблеме као што су: покушај власти да контролише медије, медијска концентрација, нетранспарентност власништва, контроверзе око приватизације компаније „Новости“. Европски парламентарци подсетили су на значај јаких и независних медија за демократско друштво и позвали су да се осигура њихова независност од политичког утицаја.

Ко у ствари стоји иза офшор компанија које су власници медија код нас?

Савет нема поуздане информације о томе, нити је наш посао да утврђујемо власништво. Проблем је управо у томе што се одговор на ваше питање не може добити увидом у надлежне регистре. Рецимо, иако се од 2006. године незванично говорило да иза три фирме које контролишу „Новости“ стоје тајкуни из Србије, јавност о томе није имала поуздану информацију све док Милан Беко прошле јесени није јавно признао да је он власник повезаних фирми које контролишу „Новости“, и при том рекао да то „од почетка није спорно“. Међутим, у Централном регистру хартија од вредности ни данас не можете да видите то што за Милана Бека „од почетка није спорно“. Савет је у извештају о „Новостима“ врло једноставно показао да је Комисија за хартије од вредности још 2006. године могла да утврди да су „Новости“ купила повезана лица, и да спроведе надзор како би утврдила ко стоји иза њих, али комисија није ништа предузела. На исти начин се прикрива власништво у бројним другим медијима. Тако се, на пример, незванично „зна“ да је власник ТВ „Пинка“ истовремено и власник ТВ „Авале“, међутим стање у привредном регистру је сасвим другачије. Не ради се ту само о офшор фирмама, већ и о предузећима која су регистрована на лица која очигледно нису стварни власници, већ се оправдано може сумњати да су само параван за стварне власнике. Због тога је Савет у Извештају о медијима инсистирао на томе да објављивање само формалних података о власништву заправо не омогућава јавности приступ основним информацијама о медијима, на основу којих би могао да се формира вредносни суд у односу на информације, идеје и мишљења која презентују конкретни медији, и да је неопходно да се у регистру јавних гласила учине јавним подаци о правим власницима медија, посебно у оним случајевима где су крајњи власници у офшор зони, или где се прави власници скривају иза приватних лица која се у надлежним регистрима формално воде као власници.

Како су се показали новинари као власници медија?

Нажалост, примери попут недељника „Време“ говоре да ни медији који су у власништву новинара и који уживају велики углед у јавности нису ништа отпорнији на притиске од других. Утицај Мирослава Мишковића на садржаје који се објављују у „Времену“ више је него упадљив, што се лако може довести у везу са дуговањем које овај недељник има према „Делта Максију“. Мислим да се на примерима као што је „Време“ најбоље види у којој мери је за протеклих десет година урушено оно што је 2000. године могло бити ослонац за демократизацију. Одсуство реформи, прање кипарског новца кроз приватизацију и успостављање приватних монопола који су данас разорнији за привреду него што су у претходном периоду били државни монополи, све нас је то довело најпре до економске кризе, а потом и у ситуацију да су данас у Србији демократски потенцијали чак и мањи него што су били пре десет година.

Дешава се злоупотреба власништва над медијима?

Задржимо се на примерима где је у овом тренутку недвосмислено ко је стварни власник медија. „Новости“ су сигурно најочигледнији пример за то. Из низа чланака које смо навели у извештају види се како тај лист заступа интересе Мирослава Мишковића и Милана Бека у „Луци Београд“ и у „Ц маркету“, односно како на изразито пристрасан и пропагандни начин пише о компанији „Делта“ и напада Савет за борбу против корупције. Кад грађани читају такве текстове тешко ће формирати одговарајући суд о њима ако не знају да иза „Новости“ стоји Милан Беко, и ако не знају на који начин су Беко и Мишковић повезани у „Луци Београд“ и „Ц маркету“.

Можете ли навести неке конкретне примере из извештаја који најбоље показују економски утицај државних институција на рад појединих писаних и електронских медија, као и износе новца грађана Србије који иду у те сврхе?

У извештају смо навели више таквих примера, међутим, на првом месту бих издвојила Министарство животне средине и просторног планирања, из два разлога. Први је то што ово министарство предњачи у висини средстава издвојених за медијску промоцију – не мање од 1,5 милиона евра годишње. Други разлог је што послови које обавља ово министарство морају бити под нарочитом критичком пажњом медија, првенствено поступак конверзије права коришћења у право власништва. Ради се о веома коруптивном поступку, којим се наши медији готово уопште не баве, али су зато пуни афирмативних прилога о Министарству животне средине и просторног планирања и министру Дулићу. Ако упоредите висину средстава које министарство издваја за пропаганду и медијски мук о поступку конверзије, закључак се намеће сам по себи. Крајем прошле године Савет за борбу против корупције доставио је влади Извештај о послу постављања оптичких каблова кроз Србију, који је поверен предузећу „Нуба инвест“. Према наводима из хрватских медија, власник „Нуба инвеста“ је вишегодишњи пријатељ министра Дулића, што министар никада није демантовао, тако да није изненађујуће што су медији у Србији потпуно прећутали извештај Савета.

ОЛИВЕР ДУЛИЋ

Ако упоредите висину средстава које Министарство за животну средину и просторно планирање издваја за пропаганду и медијски мук о поступку конверзије, закључак се намеће сам по себи. Крајем прошле године Савет за борбу против корупције доставио је влади Извештај о послу постављања оптичких каблова кроз Србију, који је поверен предузећу „Нуба инвест“. Према наводима из хрватских медија, власник „Нуба инвеста“ је вишегодишњи пријатељ министра Дулића, што министар никада није демантовао, тако да није изненађујуће што су медији у Србији потпуно прећутали извештај Савета.

Навели сте и пример РТС-а, и да уместо јавног сервиса има улогу сервиса политичких странака и владајућих елита.

Очигледно је да управа РТС-а ужива подршку власти у мери која им омогућава да се оглуше о налог повереника за информације од јавног значаја, да плаћају казне уместо да доставе јавности информације о свом раду и да за то не сносе никакву одговорност. Документација коју смо тражили односи се на послове РТС-а са маркетиншким агенцијама и продукцијским кућама. Уколико та документација није доступна јавности не може бити ни говора о РТС-у као о јавном сервису, јер грађани немају основне информације на основу којих би могли да просуђују о његовој уређивачкој политици.

У чему се огледа улога и одговорност РРА за овакво стању у медјима?

Још приликом формирања РРА и избора њених чланова било је очигледно да је ова агенција под потпуном контролом власти, што се ни до данас није променило. Одговорност РРА за овакво стање у медијима је велика, почев од спорних одлука о додели националних дозвола за емитовање програма, преко непоштовања одлука Врховног суда, незаконитог обавезујућег упутства РТС-у да преноси седнице Скупштине Србије, па све до одобравања сумњивих медијских концентрација. Уместо да омогући јавности информације о правим власницима електронских медија, РРА је највише заслужна за нејасну слику медијског власништва у Србији, јер се управо у рукама чланова Савета РРА налазе одговарајући механизми за спречавање недозвољене медијске концентрације. У протекле три године РРА је одобрила најмање две спорне концентрације медијског власништва у случају ТВ „Авале“ и РТВ „Б92“. Такође из информација које можете наћи на сајту РРА и даље није јасно да ли бизнисмен Предраг Ранковић Пецони контролише „Хепи ТВ“ и „Хепи кидс ТВ“, што је информација без које се не може формирати вредносни суд према садржајима које ови медији емитују.

Ко су најмоћније и најбогатије ПР агенције, ко стоји иза њих и како функционишу?

Према информацијама које је Савету доставила Управа за трезор Министарства финансија, државне институције најчешће сарађују са конгломератима иза којих стоје Срђан Шапер и Драган Ђилас, људи блиски Демократској странци, а то су управо оне маркетиншке агенције и продукцијске куће које имају највредније послове са телевизијама и у прилици су да утичу не само на оглашавање, већ и на уређивачку политику. Наравно, таква ситуација произлази из чињенице да је Демократска странка у овом тренутку на власти, међутим, и друге политичке странке имају своје маркетиншке агенције, или чак своје медије, као што је то случај са СПС-ом. У градовима и општинама где је опозиција на власти можете видети идентичан механизам сарадње локалне власти са ПР агенцијама блиским владајућој странци. Тако, на пример, агенцију „Профајлер тим“, која је повезана са Александром Вучићем, редовно ангажују општине Земун и Вождовац од како је СНС преузела власт у тим општинама. Из података које нам је доставила Управа за трезор такође је видљива повезаност агенције „А медија“ са државним институцијама којима руководе кадрови Г17 плус, а директор те агенције је донедавни високи функционер Г17 плуса Томислав Дамњановић.

Каква су права и слободе новинара у оваквом стању медија у Србији?

Савет са Извештајем о медијима нарочито рачуна на разумевање новинара, јер проблеми о којима ми говоримо заправо онемогућавају новинаре да обављају своју професију. Уколико се новинари и њихова удружења не супротставе овако драстичном урушавању медијских слобода, онда напори Савета и других институција неће имати значајнијег ефекта.

Како коментаришете поједине реакције да су подаци о власништву у медијима који су објављени у извештају непрецизни?

Подаци у извештају Савета нису непрецизни, они су онакви какви су доступни јавности у Србији. Савет је у Извештају о медијима из доступних података закључио да јавност нема ваљану информацију о медијском власништву, односно да институције надлежне за вођење регистара не испуњавају препоруку Савета Европе о којој сам већ говорила – да јавности омогуће приступ основним информацијама о медијима, како би могао да се формира вредносни суд у односу на информације, идеје и мишљења која медији презентују. Заиста је цинично да сада они који учествују у прикривању информација нападају извештај Савета да је непрецизан због тога што нам нису биле доступне информације које они прикривају. Ми и не тврдимо да знамо поуздано ко стоји иза појединих медија, већ постављамо питање због чега нашој јавности није омогућено да зна те податке, што је и препорука Савета Европе. Уколико надлежне институције сматрају да су подаци из нашег извештаја непрецизни, нека саопште јавности прецизне податке. То управо и јесте једна од препорука нашег извештаја.