Аутор: Бобан Каровић

јул 2011.

Слобода је најважнија ствар

Храброст. То је оно што нам, пре свега, падне на памет када се изговори име Верице Бараћ. Осам година налази се на челу Савета за борбу против корупције. Малициозни кажу да је најдуговечнији функционер било чега у Србији. Други, пак, тврде да власт не сме да је смени, или укине Савет, јер је госпођа Бараћ сувише гласна тако да би то створило пометњу у жабокречини на шта личи данашња Србија. А нове афере никоме нису потребне.

И заиста је тако – Верица Бараћ одувек је била гласна. Увек је реаговала на неправду. Бранила слабије. Указивала на неправилности, злоупотребе, крађе, корупцију... Изгледа да за њу другог пута није било.

Разговор смо водили у њеној канцеларији, у згради Владе. Госпођа Бараћ је била више него отворена и врло радо је одговорила на сва питања.

Рођени сте у Чачку, где сте завршили основну и средњу школу. У Београд долазите с намером да студирате књижевност али уписујете права. Шта се, заправо, догодило?

-Нисам имала могућност да студирам књижевност онако како сам ја то желела, нисам то схватила као обично студирање, да завршим па да имам диплому.За мене је књижевност била света ствар и сувише сам то волела да бих се само провлачила кроз све то. Желела сам да научим, да попуним неке празнине у образовању које сам имала до тада, тачно сам знала које су то празнине. Желела сам да студирам француски и књижевност у исто време, да се томе у потпуности посветим и онда сам знала да ми за то требају много бољи услови него што сам их ја имала.Требала ми је подршка у сваком погледу. И материјална и свака друга. Пошто сам видела да ћу да студирам као што се код нас студира, да би се дошло до дипломе, до посла, отишла сам на права јер сам мислила да је то практична ствар која ће ми дати диплому с којом могу да се запослим, а то је, ипак, нешто што није мој избор. До дана данашњег књижевност и све око поезије је моја највећа страст. Ништа се ту није променило, осим што ме је живот натерао да се тиме бавим много мање него што сам желела.

Након завршених студија неколико година радили сте у Београду, у ПКБ-у, затим сте се, осамдесетих, вратили у родни Чачак и почели да радите у општинској управи. Међутим, када сте схватили да је време да се ангажујете, да иступите у јавност?

-За време бомбардовања. Тај тоталитарни режим је просто клизио ка великој несрећи и то је правило велико незадовољство код људи. Направили смо, за време бомбардовања, Грађански парламент Чачка, једну врсту отпора, удружење грађана. То је била идеја др Мире Херцог, новинарке Весне Бјелић и још неких људи. Ја сам се накнадно прикључила. Моја идеја је, иначе, да увек морамо да се бунимо, то сматрам делом своје слободе. Следеће године то је прерасло у Грађански парламент Србије.

Шта је највећи успех Грађанског парламента Чачка?

-То што смо успели да направимо тако нешто за време бомбардовања. За нас су говорили да смо најслободнија тачка тог тренутка. То показује да људи јесу кадри за слободу и у таквим условима. Мислим да смо јединим делом допринели победи ДОС-а. У време победе ДОС-а ми смо активно радили. Тог петог октобра у Београд смо донели десетине хиљада летака које смо делили. Учествовали смо у свему томе, али кад је ДОС дошао на власт, њему више нико није требао. Тада смо схватили да су нас и већину грађана интересовале озбиљне промене, чврсто смо веровали да нас власт неће преварити и да ће се организовати избори за уставотворну скупштину.

И у самом Чачку сте доста успешно деловали?

-Грађански парламент је са Г17+, тада невладином организацијом, и Републиком спречио општинску власт, пре свега Вељу Илића, да направи градску депонију у Мојсињу. То би била еколошка катастрофа, али тако би се покрио нестанак пара од самодоприноса. Чачку не треба депонија, већ рециклажа, као сваком другом граду. Увек кад размишљам шта сам током свих ових година добро урадила, онда се увек утешим на Мојсињу.

Споменули сте Републику. Имали сте добру сарадњу са тим листом?

-„Република” је писала о нама пре него што смо ми то уопште знали. Писали су о протестима Грађанског парламента за време бомбардовања, затим је дошло до контакта. Они су сјајно то анализирали као једну добру ствар грађанске непослушности која се не либи да Милошевићевом режиму каже да је крив за бомбардовање.

Било је, касније, и неких несугласица у Грађанском парламенту?

-Једна група се издвојила јер је схватила да од тога треба направити ширу организацију, да то не треба везати само за бомбардовање. Када се све то завршило направљен је и Савез за промене и Веља Илић је тражио да се то угаси. Део људи се издвојио и наставио да делује каоГрађански парламент Србије. Део који је остао радио је акције које су општинске власти гледале благонаклоно. Ја сам тада била у групи која је основала Грађански парламент Србије.

Тих година у Чачку велику подршку међу грађанима имао је Велимир Илић, који је био део нове власти. Међутим, Ви сте и са том новом влашћу имали доста сукоба. Нисте пристајали на нова правила, већ сте се одлучно свему томе супротстављали. Илић је чак за Вас рекао да сте – криминалац.

-То су људи који су требали да буду процесуирани. Ти људи више не би могли да се баве јавним послом. Како може човек који је направио толико штете на сваком послу који је радио (Велимир Илић, прим.аут.) да буде шеф парламентарне странке и да нам сада држи лекције из демократије.

Какво је данас стање у Чачку? Имате ли информације?

-Чачак је данас замро град.Вељин брат је на челу предузећа за урабанизам Градац, потписује се као магистар, а вероватно није завршио ни средњу школу. Где је магистрирао, где је дипломирао? То се све извргава руглу. Па, Веља Илић није могао да се сети како му се зове магистарски рад. То је једна лакрдија, то је дно које смо дотакли.

Али, Илић тврди да нам је он „донео демократију“.

-Тај човек ништа не зна о ономе о чему прича. Он је чуо успут, то су за њега неке флоскуле које он понавља. Да ви њега питате шта је демократија, он не зна од чега се то састоји, никад није ни прочитао. То су пароле и флоскуле које добро звуче. Веља Илић је пример како у Србији можете без знања, без образовања, и стварног и формалног, без квалитета, и моралних и сваких других, бити успешни. Он увек приђе некој групи која има неке шансе, а код нас се за најважније послове људи бирају по томе како су се снашли у тим партијским стварима.

Плаши ли Вас то што су некомпетентни људи на важним функцијама?

-Некомпетентност је највећи проблем Србије. Србија нема никакав други разлог, али апсолутно никакав други разлог за оволико сиромаштво, необразовање, лош квалитет образовања, незапосленост... Једини проблем је то што потпуно некомпетентни људи врло дуго обављају најважније функције. Кад њих слушате, ви се уплашите од оног што они причају, јер они немају никакав осећај одговорности.

Били сте члан Г17 плус док је то још била невладина организација. Данас нисте члан ниједне партије. Зашто?

-Немам ја страст за то. Наше политичке странке су странке шефова тих странака и свих послушника около. Ја нисам тај тип. Друго, људи улазе у у странке да би нешто добили. То што мени треба тамо не може да се добије. Г17+ је била добра идеја, али је потрошена на амбиције неколико људи, амбиције без покрића. Млађана Динкића, пре свега.

Да, недавно сте, опет, говорили о изношењу новца на Кипар и баш сте споменули Динкића, који је покушао да уђе у траг том новцу.

-Кад је отишао, Динкић то није знао да ради, јер то мора да раде врло стручни људи. Могуће је и да је њему неко објаснио да тамо нема ничега. Кад је касније постало јасно да је он ту само послужио некоме, он је добро искалкулисао, јер његова амбиција је фантастична и нема тога што неће заменити за своју амбицију за власт, што је видљиво. Схватио је да, ако се открије истина, неће бити миљеник, да ће изгубити власт, а он ако је видео да ће изгубити власт, одустаће од свега.

Супротставили сте се Мишковићу и Беку, Савет је радио извештаје о Ц маркету, Сартиду, Мобтелу, извозу сећера..., али ниједан случај није добио епилог на суду. Да ли Вас то обесхрабрује, како Вас, тако и чланове Савета?

-Не. Док то радите, претпоставка је да радите нешто што је за јавност важно. Едукујемо јавност шта су проблеми корупције. Грађанима се сервирају информације које нису тачне, затим разне полуистине. Друго, ако се нешто побољша ми ћемо тиме што радимо само помоћи Тужилаштву, то њима може бити велика помоћ.

Може, али институције као да не желе вашу помоћ?

-То су потпуно зависне институције. Пише да су независне. Пише – независно судство. То не постоји.

Чак ни реформисано судство?

-Ту реформу, да би то у ствари била реформа, морала је да ради судска власт у оквиру правосуђа. Нико други. Је л’ би пустила извршна власт да њу реформише судска власт? Или, парламентарна која има велика овлашћења према извршној власти? Ма, какви...

Намере Министартва правде, односно Демократке странке, односно коалиције на власти била је да од тог правосуђа, које је имало много мана, направи још послушније правосуђе, са већим простором за утицај извршне власти. Да их и заплаши ако треба, као што су то и урадили. Да их потцени и понизи, и да они буду гори него што су били. И они су сада, заиста, гори. Тиме је намера Министраства правде остварена, то се видело на самом почетку, кад су направљене измене закона, тј. одредби на крају, које су у потпуности мењале суштину онога што у основном закону пише. Ту је намера извршне власти била јасна и она се остварила. Урадили смо потпуно погрешну ствар.

Шта је требало урадити?

-Уместо да се за ових десет година реформисала управа, да смо прошли кроз лустрацију, реформу државне управе, да су расформиране све тајне службе, не знамо ни колико их има, и ко с ким овде ратује, да су отворени досијеи, да је питање злочина стављено као државно питање број један, али свих злочина, и претходног, тоталитарног режима и ратних злочина, ми нисмо ништа урадили. Сада уопште не би било важно питање чије су паре, јер би се за многе знало да су од злочина. Мислила сам да ће то бити питање број један јер се на овоме не може направити демократски поредак. Ми смо сада имали ситуацију са тајним службама, истим оним из Милошевићевог система, и полиција и тајна полиција која стоји иза свих оних нерешених убистава, не само до 2000. већ и после: и судије Симеуновића, и гардиста у Топчидеру, и новинара Пантића, и заштићеног сведока, и очевидца у убиству премијера, и мајора Гавриловића, и многих других који нису третирани као убиство, него као саобраћајна несрећа... Уместо да су сва та питања отворена, да је Србија као свака посткомунистичка земља прошла кроз те мене које су нужне, ми бисмо имали претпоставке да реформишемо правосуђе, па би правосуђе утицало на то како ће се формирати те тајне службе, јер суд мора да врши контролу аката, судску контролу извршне власти. Да се то не би десило, они су радили реформу где су 830-840 људи оставили су без посла у једном дану. Без права на жалбу, без поуке о правном леку. Након тога наступио је мук у Србији.

Да ли нам Европска унија може помоћи?

-Може, али мислим да неће. Ја се сећам времена веће подршке, више интересовања. Било је сјајних људи у Београду, који су водили те институције. А онда је то спласло, посебно након атентата на премијера, јер је то злочин који је запрепастио Европу. А ми у историји имамо још таквих страшних злочина од којих се нормална, пристојна, културна Европа запрепастила.Онда су они схватили да су ти напори да се помогне Србији прилично узалудни, да можда ми и немамо квалитет за ту врсту демократије. Имам утисак да у последње време Европа прилично механички према нама поступа.

Ипак, наша власт, посебно ДС, истиче Европу као једини прави пут за Србију. Је л’ Вам се чини да постоји велики јаз између онога што говоре и онога што чине?

-Све лошије законе предлажу. Све више институција стављају под своју шапу. Процеси су потпуно супротни од онога што они причају. То могу тако да раде јер су пре тога грађане довели у егзистенцијалне проблеме, тако да више не могу да разликују шта је тачно, а шта не. Замислите ту незапосленост, сиромаштво... То доводи људе у ситуацију да можете да радите шта год хоћете, они немају чиме да пруже отпор.

Друга ствар је контрола медија. Савет има добру сарадњу са свима, осим са оним медијима које држе тајкуни. Постоје сјајни професионалци у медијима, али је питање кад он то напише, и добро разуме, да ли ће то његов уредник да пусти. Као и код институција, сарађујете са доста добрих људи, добрих професионалаца, кажу да им је јасно, али кад оде тамо не може ништа да уради осим да изгуби посао, да навуче гнев, да постане неко кога ће ствавити на неку листу. Људи се не усуђују да то раде. Ја сам имала неке олакшавајуће околности, на пример нисам имала децу. Од тога што направим, све што је лоше, што ће ме довести у неки проблем, све ће се односити само на мене.

Да ли се, ипак, помало плашите?

-Нисам плашљива особа. Људи из тих служби за дезинформисање сеју страх. Шта ће да нам раде? Хоће ли све да нас побију? Или да нас ставе у концентрационе логоре? Они хоће да уплаше људе и плаше их стварно, јер они би били у проблему да више људи изнесе своје мишљење. Има овде сјајних људи и све разумеју. Све ово што сервирају у медијима већина простојног света зна да то ништа није тачно. Нису људи блесави. Ствар је у томе што врло вешто манипулишу. Страх је ирационална ствар.

Ових дана чаршија доста бурно говори о случају Цеца и њеном нагодбом са тужилаштвом. Ипак, с друге стране имамо Драгана Џајића, који је одбио нагодбу. Како то видите?

-Један од разлога што раде ово Џајићу је озбиљна опомена. Мислим да је Џајић сјајан човек који никада није учинио кривично дело и који је био наш понос. Захваљујући свом блиставом таленту треба да буде баснословно богат. За њега знамо да то заслужује. Али, као што видите, за њега је тужилаштво, односно полиција нашла за сходно да утврђује да ли је његова имовина сразмерна његовим приходима. То питање не поставља се за Мишковића, Пецонија, Бека, Костића, Арканову удовицу... Ту има људи који су накуповали десетине предузећа у приватизацији, а никад се раније нису бавили легалним послом, макар неки за који се зна. Сад, нашли су Џајића, јер им он као сјајан човек, смета. Сматрају да је он озбиљна опомена, а друго – њега су као пример националне величине, и човека од великог угледа, хтели да сломе да би тако уплашили што више других људи. Мислим да за то што раде Џајићу нема другог разлога осим што је Мишковић решио да од Црвене Звезде направи локацију за изградњу, као што то жели да уради са Луком Београд, аутокомандом... Аутобуској станици на аутокоманди промењена је намена, сада то више неће бити аутобуска станица, иако је то једина локација која је обезбеђивала да 85 одсто аутобуског саобраћаја дође на ту локацију. Сад је то због Мишковића промењено. Или неког другог. Мишковић је симбол. Ми не знамо колико је тих људи, колика је њихова моћ, како се они организују, ко њима даје ову моћ која нема везе ни са изборима, ни са новцем, ни са било чим. Та моћ потиче, изгледа, из тајних арсенала из којих је потицала и Милошевићева моћ.

Како сте схватили поруку коју је, пре пар месеци, председник Тадић упутио тајкунима?

-Да је он држао до себе, до угледа институције коју представља, али пре свега до свог личног угледа, јер је и председник странке која је окосница владе, не би то учинио. Не треба он никоме ништа да поручује, већ његова влада треба да припреми добре законе, да се контролише порекло новца, да се опорезују они који треба да се опорезују, да се поправи оно што се види да не функционише како треба, и ту не треба никог да моли, јер су закони императив за све. И он је тада признао да за тајкуне закон није императив.

Случај Југоремедије је и те како успех Савета. Да ли је то, истовремено, и највећи успех?

-Јесте, на неки начин.То је више заслуга акционара Југоремедије. То је сјајна екипа. Да има сто Југоремедија, слика Србије би у економском, али и моралном смислу, била боља. Акционари Југоремедије све су постигли против институција системе.

Имате ли Ви данас неких амбиција?

-Имам проблема са здрављем. Повремено је боље, повремено је лошије. Пре неколико година сам, због болести, отишла у пензију, тако да никаквих професионалних амбиција немам. Искористила сам то што сам преживела и то што немам других обавеза па могу да се посветим Савету, да се боримо за неку општу ствар. То је једна сјајна екипа људи и кад се плашим за своје здравље и кад помислим да би било најпаметније да се склоним, да не знам све то, баш ти људи из Савета ме задрже. Та екипа није се колебала свих година, то је екипа која жели нешто да учини. Сви они имају своје професије и врло су успешни у томе, не желе да буду нечасни људи, они желе часно да раде, да део свог знања, искуства, времена и труда уткају у нешто што ће се ипак радити другачије.

Да ли су Вас упорност, храброст и бескомпромисност коштали у животу?

-Није ме ништа коштало. Мене би више коштало да сам радила другачије. Верујем у такав свет. Верујем да се сваки пристојан човек мора борити и за то да имамо, рецимо, кишну канализацију, да нам образовање буде добро... У старој Грчкој су говорили да су идиоти они што се брину само за свој положај. И мислим да су идиоти, јер сваки идиот зна за себе да се брине. А треба да се бринемо за опште ствари, да свима буде боље... Није сиромаштво проблем само сиромашних. Ако је тако, они никада неће престати да буду сиромашни.

Нисам ништа изгубила. Ја сам добила. Упознала сам сјајне људе, са многим сјајним људима сам сарађивала, а не би било тако да сам се бавила само својим послом. Добила сам у искуству, затим у похвалама сјајних људи до чијег мишљења ми је стало.

Добили сте награде Освајање слободе и Драгољуб Стошић за грађанску храброст. Да ли постопјање тих награда значи да у нашем друштву нема слободе и храбрости?

-Нема слободе и храбрости. Иначе нам не би овако било. Слобода је најважнија ствар. Без слободе нема демократије и нема ничега од овог што ми хоћемо.

На крају, како се одмарате и како проводите слободно време, ако га уопште имате?

-Идем у Прељину крај Чачка. Тамо ми и мајка живи. Тамо и ја живим кад год могу. Имам своје животиње и биљке, један рај који сам створила и који ме одмара. И наравно, имам оно што нико не може да ми одузме – читање. Има дивно написаних књига. Једном је Вида Огњеновић рекла да су све лепе ствари записане, само их треба наћи.