Извор: Центар за истраживачко новинарство Србије
Аутори: Бојана Јовановић и Стеван Дојчиновић

јул 2011.

ЦИНС: Ко су људи који су кројили економске реформе и приватизацију у Србији након демократских промена 2000. године?

Бараћ: Закон о приватизацији, начин приватизације и процедуру су направили 2001. године људи из консултантских кућа који су, у ствари, били људи тајкуна и моћних људи у Милошевићевом времену. Они су већ 2000. године имали предност – одређена знања, информације, познанства са људима из иностранства и имали су везу са тајкунима и важним људима у систему. Када погледате 2000. годину, једино су они врло спремни дочекали те такозване промене. Они су, наравно, већ деведесетих година знали да је Милошевићев режим почео да их угрожава, јер је угрожавао њихов новац. Већ тада су били врло блиски са такозваним “демократским опцијама”, јер када су видели да Милошевићев режим све дубље тоне у изолацију, знали су да морају полако да промене политичку опцију, да је то (блискост са Милошевићевом опозицијом, прим. ред.) мудро и за њихов положај и за њихов новац. Знате, да бисте сачували утицај морате да разумете на коју страну прелазите. Треба да знате да су једна од можда најважнијих чињеница у Србији тајне полиције, цивилне и војне. Оне су биле веома моћне деведесетих година, јер су одређивале или стварале услове под којима ће се демократске партије финансирати у време Милошевића. Та транзиција је фактички обављена још раније и 2000. године све је било на месту – тајкуни, тајне полиције, новац изнет из Србије и моћни и утицајни консултанти, професори неких универзитета, сви на кључним позицијама. То је био ослонац. Они су у ствари написали Закон о приватизацији, Закон о Агенцији за приватизацију и своје најближе људе постављали на чела тих агенција и министарстава.

ЦИНС: Шта се могло урадити да приватизација буде боља?

Бараћ: Приватизација ће и даље имати доста проблема са корупцијом зато што имамо огромну друштвену својину која нема титулара и која је згодан плен. Ми смо већ у претходном периоду имали извлачење капитала из друштвених предузећа, јер је то директорима, менаџерима, консултантима омогућавао систем. Ако хоћете колико-толико законит процес приватизације, морате решити нека претходна питања. Они су иначе и законе правили тако да постоји празнина тамо где им је то потребно. Значи ова власт, то мора да се зна, намерно доноси лоше законе. Не можете да у закону неке ствари не дефинишете. У праву се зна: ако је нешто дефинисано, а неко то не поштује, мора да буде тачно прописано шта се онда ради. Овлашћења морају у потпуности да се поклапају са одговорношћу. Где то немате, имате закониту могућност за кршење закона. То је као код Агенције за приватизацију – ако знате шта је некоме дужност, а нигде немате могућност постављања питања његове одговорности кад то не ради, онда су вам све прописане обавезе заправо декларација, а не правна норма. Они су мајстори за то, одлично то раде.

ЦИНС: Како би сте оценили рад Агенције за приватизацију?

Бараћ: Људи који су смислили тај концепт направили су Агенцију за приватизацију која је један потпуни спецификум. То је државно тело без икакве одговорности. Сами креирају, спроводе и контролишу процес приватизације. Њих не контролише нико. Ту је направљена једна озбиљна политичка подвала. Наводно, Агенцију за приватизацију контролисаће Одбор за приватизацију Народне скупштине. То је непостојећа контрола зато што је парламент политичко тело и не зна да уђе у послове продаје – како се врши процена у предузећу, како се прихватају налази вештака односно консултантске куће, како се то контролише, како организујете тендер или аукцију. Агенција за приватизацију није радила добро свој посао – није тражила добре власнике (за приватизована предузећа), а то је био њен основни задатак. Суштина проблема друштвене својине је то што нема добар менаџмент, нема доброг власника. И зашто бисте имали све те повластице од државе (да купите јефтиније, добијете погодности…), осим ако држава не закључи да ће са добрим власником да задржи производњу и запосленост и да унапреди бизнис? Онда схватите да нови власници нису тражени по том кључу. То су били људи врло блиски режиму, тајкунима, политичким странкама… Просто би се по том кретању новца могло схватити ко је тај ко одлучује о свему у Србији. Они су, да кажемо условно, правили услове (приватизације) за своје људе. Па се, да би ти људи јефтино купили предузећа, надувају социјални програм и инвестиција и тако се смањи цена. То је апсурд. Зашто бисте се уопште петљали у будуће инвестиције некога ко купује фабрику? Неко ко озбиљно купује фабрику, озбиљним парама, ће свакако да инвестира, то је у природи његовог бизниса. Али ако хоћете да му смањите цену, ти критеријуми су неопходни. Затим се поступак направи тако да не успе аукција. На свакој наредној аукцији се смањује цена и онда имате предузећа која су продавана за неки мали проценат књиговодствене вредности. Значи буд-зашто. Онда се то још наплати у 6 годишњих рата, а онда се направи уговор који Агенција неће да контролише јер је то већ изабран власник коме је омогућено да тако пере своје или туђе паре. Нови власник онда стави предузеће под хипотеку, за то купи следеће предузеће, па то предузеће под хипотеку, па купи следеће предузеће… Имате људе који су купили више десетина предузећа – без новца, јер Агенција, као, није била надлежна да то контролише. Наравно да је била надлежна! Јер ако ви немате паре да купите, како онда Агенција може да верује да ћете ви бити добар власник? Немате паре да купите фирму, а треба да развијате бизнис! Па од чега ћете да развијате бизнис? И онда имате криминалце, њихове помагаче, људе из Милошевићеве државе који су прали новац, разне такве кругове људи. Тако су отишла српска предузећа. И зато су сва пропала. Омогућено је тајкунима и криминалцима да купујући предузећа уствари дођу до огромних некретнина. То је њих интересовало. Они су намерно упропашћавали предузећа да би дошли до некретнина, земљишта и тако даље, очекујући да ће једног дана то да валоризују тако што ће доћи неки следећи, па ће они то њима да продају.

ЦИНС: Како оцењујете актуелни Закон о приватизацији?

Бараћ: Закон о приватизацији је фантастичан за корупцију. Да бисте написали један закон о приватизацији који ће пружити неки отпор корупцији, морате решити нека претходна питања. Пре свега питање својине, значи шта је то што се приватизује. У Закону о приватизацији пише да ће се приватизовати државна и друштвена имовина. То је опасан правни дуализам. Код нас је друштвена својина често имала елементе онога што је државно, то није било раздвојено. Имали сте друштвена предузећа која су имала права на коришћење државних ресурса. Шта ви у ствари приватизујете? На пример, када продајете “Књаз Милош”, да ли продајете изворе воде? Ако продајете “Књаз Милош”, морате продати само пунионицу, јер је то у друштвеној својини. То је фабрика, али и да успоставите правило како дајете воду на коришћење, под концесијама или на други начин регулисано. Да се не би десило као у Србији – да сте све продали, што би рекао министар Шкундрић – “у пакету”. Ни једна држава не продаје јавна добра!

ЦИНС: Да ли су закони лоши због корупције или неспособности?

Бараћ: То је намерно све урађено.

ЦИНС: Да ли су ваши извештаји о корупцији на неки начин повезани са писмом из Брисела које је недавно упућено нашим властима, у којем се наводе 20 случајева корупције које треба истражити?

Бараћ: Савет је достављао Европској комисији и Бриселу све што је радио. Брисел је тражио од Владе извештај по свим тим случајевима. Они хоће да провере како раде институције у Србији, односно како се примењује закон. Све до сада они су Србији давали позитивне оцене зато што Србија достави извештај да је донела Закон о спречавању прања новца, да је направила Управу за спречавање прања новца, да је донела закон о овоме, закон о ономе. Европа је стално говорила да то су “позитивни кораци”. Онда су у Европи схватили да се ти закони уопште не примењују. Са једне стране имате законе, институције, све што Европа тражи, а са друге најкрупнију корупцију која се никада не процесуира. Никада ни један случај крупне корупције, оне доминантне, она на врху, где има свих индиција да су умешани председници Владе, министри, тајкуни из Милошевићевог времена, није процесуиран. ”

ЦИНС: Савет такође подноси кривичне пријаве тужилаштву, а то није у опису вашег посла?

Бараћ: Није, али мора да се ради. Годинама смо достављали извештаје, али никада ништа није урађено. Имамо све податке о луци „Београд”, који су опште познати. Како је могуће да на такву сумњу на криминал држава то не провери? Да је министар знао да је вредност акција неколико пута већа, а продао 40% државних акција? Ако је то тачно – то је криминал. Јел тако? За „Новости” – то је тотални криминал који траје десет година, у коме учествују све владе и све државне институције. И на крају, као круна свега, Беко је пре пет година на берзи купио са своје три повезане фирме 62% акција „Новости”. Наводно је прикрио чињеницу да се ради о повезаним лицима. Он је могао да купи само 25% да је Комисија (за хартије од вредности, прим. ред.) извршила проверу. Комисија наводно није могла то да утврди. Отварањем обичног регистра можете то утврдите! Пет година касније, знате шта је комисија урадила? Дала му је налог да истакне понуду за преузимање, а решење које је донела неће никоме да достави – то је, као, “пословна тајна”. Како може да буде пословна тајна? То мора да буде познато због учесника на берзи, да вас не превари како ко хоће. Он је преварио учеснике на берзи. Како то може да буде без санкција?

ЦИНС: Ви нисте у најбољим односима са Владом?

Бараћ: Како можемо? Влада учествује у овоме.

ЦИНС: То је много чудно. Ви сте саветодавно тело Владе.

Бараћ: Шта да радим? Дуго смо се борили са тим шта да радимо. Кренули смо да истражујемо, на пример шверц шећера, мислећи да ће тај наш извештај да помогне Влади да реши питање шверца. Нисмо претпоставили да Влада у томе учествује. Када почнете да истажујете, видите на пример да је Влада, или министар, или државна институција учествовала у том криминалу. Сад поставите питање: да ли да обуставите истраживање зато што сте видели да су они умешани, а ви сте савест Владе, или пак професионално наставите да радите, па ко је умешан – умешан је.

ЦИНС: Када сте покварили те односе?

Бараћ: Чим смо урадили први извештај о шећеру 2003.

ЦИНС: И како то сад функционише? Каква је комуникација?

Бараћ: Савет треба да истражује феномене крупне корупције зато што је корупција у Србији системски проблем. И то пише и у стратегији. Да бисмо решили, полако ушли у проблем решавања корупције, треба да мењамо систем тако што ћемо доносити боље, међусобно усклађене законе и формирати добре, стабилне институције. Један од механизама како ћете ово да радите је да проучавате феномене и показујете како та системска корупција делује.

ЦИНС: Показивати јавности или…?

Бараћ: Показивати и Влади и јавности. Претпоставимо да Влада заиста жели да се бори против корупције. Значи потпуно хипотетички. Да су то људи који то стварно желе, али немају довољно искуства – колико разумем, они би се обрадовали нашем извештају о „Новостима”.

ЦИНС: Да ли им и даље подносите извештаје?

Бараћ: Да, прво њима.

ЦИНС: Где то иде? Код премијера?

Бараћ: Код премијера. То је тест. Влада тврди да је врло заинтересована да се бори против корупције и да јој је то један од приоритета. Савет је три недеље чекао са објављивањем извештаја о „Новостима”, мислећи да ће Влада ипак сести да о томе разговара. То су озбиљна кршења закона, озбиљно угрожени државни интереси. Ту је озбиљно угрожен интерес Владе као власника државне имовине. Као кад бих ја вама, као власнику нечега, направила извештај који вам указује на опасност по вашу имовину. Ви бисте мени, наравно, били захвални. Врло једноставно: ако они желе да се боре против корупције, макар да разумеју шта ту треба урадити, они би једва дочекали све што је стигло. Ту је нестао огроман државни капитал. Они су стопирали све медије да нико ништа не објави. Они су умешани у то. Мени је то потпуно јасно. И свима треба да буде јасно. Центар корупције у Србији је Влада.