Пре свега, тешко је разумети концепт прања новца који се користи у овом Закону. Уместо јасне дефиниције да прање новца настаје када се нелегално стечени новац укључује у легалне финансијске канале, члан 2. овог Закона инсистира на прикривању нелегално стечене имовине, што је јасно дефинисано Кривичним законом. 

На пример, имовина може да буде стечена кроз очигледну крадју, а касније замењена за новац, али то извесно не може да буде подведено под прање новца,  иако би се према у овом Закону то могло учинити. 

Друго, главна институција чија је функција да се бори против прања новца је саставни део  Министарства финансија. Према небројеним доказима, такво институиционално решење ставља установу у подредјен положај, и под стални притисак политичке фигуре која контролише рад установе. Сходно томе, постоји  бојазан да ће институција бити употребљена као оружје против политичких противника. Зато је боље, имајући у виду неразвијени систем контроле рада министара, створити  независну агенцију за спречавање и контролу прања новца која би била директно одговорна Скупштини. 

Привилегован положај који добија Министар Финансија посебно се види на основу подредјеног положаја који има Управа за спречавање прања новца. Према члану 13., Министар уредјује методологију и процедуру за контролу прања новца, али такодје има одредјено дискреционо право да утврди случајеве у којима одредјени обвезници нису дужни да Управи пријаве готовинске трансакције у износу од 15.000 евра или више. Ова одредба личи на отворени позив на корупцију. 

Готово сви државни органи су према овом Закону обавезни да дају информације Управи најкасније осам дана по пријему захтева. Медјутим, нема предвидјених санкција за прекорачење временског рока или чак повреде одредбе. Изгледа да државни органи, институиције и организације имају само моралну обавезу да сарадјују са Агенцијом, што је неприхватљиво у земљи са неефикасном и спором администрацијом. 

За разлику од администрације, предузећа су обавезна да сарадјују са Управом под претњом санкција. Члан 4. обавезује буквално све облике привредних друштава да сарадјују са Управом. При томе се не прави разлика између различитих делатности, иако су неке од њих ирелевантне са становишта прања новца (путничке агенције, компаније за процену имовине, или лица која обављају промет антиквитета). Имајући у виду праве случајеве прања новца, билио би довољно контролисати банке и тржиште некретнина где и даље постоји велики број готовинских трансакција. 

Сигурно је да ће обавеза да се широки спектар трансакција пријављује Управи само оптеретити њен рад бескорисним информацијама, а тиме и допринети скретању са правог курса у борби против прања новца. 
 

Преузмите пдф документ