Закон представља основни антимонополски закон у нашој земљи. Он треба да регулише рад монопола, односно да предупреди злоупотребу монополског положаја на тржишту. Такође, овај закон треба да постави критеријуме за спајање предузећа, како њиховом фузијом не би дошло до формирања нових монопола или предузећа која доминирају тржиштем. Значај овог закона се не може преценити. Он већ спада у саставни део једне добро организоване тржишне привреде. Први антимонополски закон је донет у САД још 1890. године и још је на снази. Европске земље су такође развиле своје антимонополско законодавство у прошлом веку и због значаја који се придаје борби против монопола, ове одредбе су ушле и у оснивачки акт Европске Заједнице. У том Уговору посебан значај имају чланови 81. и 82. (пречишћена верзија из Нице). Према Уредби (Регулатион) Савета ЕУ бр. 1/2003, све земље чланице морају да уграде ове одредбе у своја национална законодавства и да омогуће судовима да директно примењују у целости ове чланове. Према томе, уколико наша земља жели да постане чланица европског кулба, мораће да разради своје антимонополско законодавство у складу са правилима која у њему важе и која су конкретизована у Смерницама Комисије ЕУ (2001/С 3/02).

Посебно су антимонополски закони важни у земљама које се налазе на прелазу из планске привреде у тржишну. Социјалистичка доктрина привредног развоја је истицала у први план подизање индустријске производње. Веровало се да је са технолошког становишта најефикасније постојање само једног произвођача у свакој привредној грани. Проблем монопола се тада није постављао јер су цене највећим делом биле под државном контролом. Преласком на тржишно формирање цена и уз приватизацију, долази до стварања моћних монопола у приватним рукама. Како свако приватно предузеће има за циљ максимизирање профита, то ови произвођачи подижу цене у односу на конкурентске и врше остале злоупотребе свог монополског положаја. 

У нашој земљи је овај процес потенциран из два разлога: распадом југословенског тржишта дошло је до формирања монопола и у оним гранама где је било какве-такве конкуренције, а са друге стране - период ратова и санкција довео је до велике концентрације богатства у мало руку и сада се тај капитал легализује и даље укрупњава креирањем нових монопола. У том процесу нови богаташи не бирају средства за остварење својих циљева, првенствено путем финансирања политичких партија и подмићивања државних службеника. Стога је борба против монопола врло значајан елемент борбе против корупције у нашој земљи.

Закон о заштити конкуренције, који је донет сптембра месеца 2005. године, не задовољава циљеве који се постављају пред један антимонополски закон. Путем њега се не може водити ефикасна борба против постојећих монопола, нити он може предупредити стварање нових монопола, што се већ у пракси показало пропајањем Ц-маркета трговинској мрежи коју контролише холдинг Делта, супротно израженом мишљењу Комисије за заштиту конкуренције. Влада је припремила предлог измена и допуна Закона (није јасно да ли се предлаже усвајање новог закона) и доставила га Савету ради давања мишљења и предлога. После проучавања текста Закона и његових измена, Савет је заузео следеће ставове.

1. Предмет и циљ

Предмет и циљ Закона нису добро дефинисани. Уколико те две ствари нису јасне писцу закона, не може се очекивати добар закон који ће у својој примени давати повољне резултате. У Члану 1. који дефинише предмет и циљ Закона, каже се да се «уређује заштита конкуренције на тржишту ради обезбеђивања равноправности учесника на тржишту, а у циљу подстицања економске ефикасности и остваривања економског благостања друштва у целини, нарочито потрошача...». У овом ставу постоји више непрецизности и чак контрадикција. Наиме, циљ закона треба да буде заштита конкуренције, као једног процеса чијим одвијањем се постижу многе користи за друштво, а не заштита постојећих конкурената (равноправност учесника). 

Према Закону, равноправност учесника је важна ради подстицања економске ефикасности. Међутим, економска ефикасност је у савременим антимонополским актима синоним за одустајање од антимонополских мера у једном кратком периоду, како би произвођачи путем снижавања трошкова производње и промета обезбедили ниже цене потрошачима (Члан 82. став 3. Уговора о оснивању Европске заједнице). Аргумент о економској ефикасности се користи као изузетак од примене општег правила о забрани договора и заједничког наступа конкурената. Тако наш Закон изузетак уздиже на ниво општег принципа. 
Даље, Закон истиче као циљ «остваривање економског благостања друштва у целини, нарочито потрошача...». Ова два циља су често контрадикторни. Када се говори о економском благостању целог друштва, мисли се и на благостање монополисте, међутим циљ антимонополског закона је смањење његовог благостања. Применом закона би требало да дође до смањивања монополских ренти, што свакако није у интересу монопола. Зато антимонополска правила у први план истичу интересе потрошача, чије се благостање повећава снижавањем цена, као и интересе произвођача који су принуђени да продају робу купцу који путем доминације на тржишту обезбеђује цене ниже од конкурентских (антимонополским мерама ће се ове цене повећати). У оба случаја се једнима побољшава положај а другима погоршава. Како су благостања појединаца неупоредива, не може се самерити благостање целог друштва одузимањем губитака од добити појединаца.

2. Релевантно тржиште

За примену једног антимонополског закона од посебног значаја је дефинисање тржишта на коме монополиста продаје. Рецимо да Комисија констатује како је неки произвођач млека монополиста на београдском тржишту, он се на суду може бранити истичући да је он само један од многих произвођача у земљи, чија понуда је мала у односу на укупну продају млека. Или један трговински ланац који доминира на тржишту, може тврдити да је његова реализација појединих производа мала у односу на укупну продају (воћа, поврћа, детерџената, џемова, кафе, итд). 

Закон у Члану 6. овај проблем решава таутолошком тврдњом: «Релевантно тржиште ... јесте тржиште које обухвата релевентно тржиште производа на релевантном географском тржишту». У продужетку истог става се каже како је релевантно тржиште заправо скуп замењивих добара или услуга (сусптитути). Потрошач лако може заменити једну врсту детерџента другом, или једну врсту кафе другом врстом, те заиста може да се говори о тржишту кафе и тржишту детерџената. Али кафа се не може заменити детерџентом, тј. нису у питању супститути. Да ли то значи да ако неки трговац продаје и једно и друго, он никад не може бити монополиста јер продаје на различитим тржиштима? Или је законодавац имао у виду скуп свих супститута, што онда одговара укупном тржишту у земљи, када опет ни један продавац не може бити проглашен монополистом? Дакле, дефиниција је или преуска или преширока.

Истим чланом се дефинише релеватно географско тржиште, као «територија на којој учесници на тржишту учествују у понуди или потражњи и на којој важе исти услови конкуренције, који се битно разликују од услова конкуренције на суседним територијама». Ако се, рецимо, услови конкуренције не разикују битно у земљама ЕУ, да ли то значи, према овој дефиницији, да је релевантно само тржиште ЕУ? Или, ако у једном граду постоји трговинско предузеће које је монопол, у суседном месту друго предузеће је монопол, у трећем месту трећи, итд, да ли је онда релевантно географско тржиште скуп свих тих суседних територија? Ако је то тако, опет ни један од постојећих продаваца неће бити проглашен монополистом.

Последњи став истог члана наводи да ће Влада прописати критеријуме за дефинисање релевантног тржишта. И заиста, Влада је прописала Уредбу о критеријумима за утврђивање релевантног тржишта («Службени гласник РС» бр. 94/05). Иако се овом приликом говори о изменама Закона, ипак треба рећи нешто више и о поменутој уредби, будући да је она од кључне важности за примену Закона. 

Уредба је потпуно нејасна и у многим елементима са економског становишта сасвим бесмислена. Очигледно је њу саставило недовољно стручно лице које се руководило страним препорукама за дефинисање релевантног тржишта, тј. ради се о лошем преводу који открима неразумевање материје. На пример, у члану 1. се каже како се дају критеријууми за дефинисање релевантног тржишта, а затим се у следећем члану прелази на  „Тест претпостављеног монополског повећања цена“. Између једног и другог се не види никаква веза, односно поставља се питање како ће се дефинисати релевентно тржиште уколико на њему нема монопола? Затим  Уредба говори о „претпостављеном монополисти“, као да постоји сумња да је неки прозвођач монополиста. Нигде се не наводи да је заправо у питању један хипотетички (спекулативни) експеримент који спроводи аналитичар како би дефинисао опсег (предметни и географски) неког тржишта (нпр. да ли газирани и негазирани сокови чине једно тржиште или два, да ли продаји на београдском тржишту треба додати продају панчевачког итд). Штавише, говори се о повећању цена монополисте, али се не наводи да све остале цене и друге околности морају бити непромењене, тј. да се ради о промени релативних цена.

Уредбу би требало да примењује Комисија и од ње се очекује да буде свезнајућа и чак видовита. Између осталог, Комисија треба да познаје «природу производних и дистрибутивних процеса», «висину трошкова које би други учесници на тржишту сносили због опредељења за понуду робе или услуга – супститута», али и  «пословне планове и стратегије могућих учесника на тржишту за улазак на тржиште». У најмању руку није јасно како неко може сазнати ко су све могући учесници на тржишту, а још мање како сазнати њихове планове и стратегије који по својој природи морају бити тајни? 

Све у свему, стиче се утисак да је Уредба написана више ради збуњивања него ради јасних критеријума које Комисија мора имати у свом раду. Јасно је да применом ове уредбе Комисија никад не би дефинисала релевантно тржиште, без чега не моће никога прогласити монополистом, нити спречити спајање конкурената којим се сужава простор за конкуренцију. Уколико се заиста жели озбиљан приступ дефинисању тржишта, треба једноставно применити правила Комисије ЕУ (97С 372/03) или америчког Министарства правде и Савезне трговинске комисије. У оба документа се релевентно тржиште дефинише на десет страна, при чему европска правила садрже  58 чланова, док наша Уредба садржи свега 7.

3. Доминантан положај

Дефиниција релевантног тржишта је необично важна јер служи за процену могућности једног предузећа да утиче на висину тржишне цене и, евентуално, да злоупотреби ту своју позицију. Ако је понуда предузећа релативно велика у односу на величину тржишта, могућности за злоупотребу позиције расту. Но, ако је тржиште уже дефинисано, учешће једног учесника је веће, и обрнуто – ако је широко дефинисано, учешће учесника је мало. Наравно, очекује се да пресудан утицај на висину цене треба да има онај привредни субјект који има доминантан положај на тржишту. 

Закон у Члану 16. дефинише доминантан положај као ситуацију у којој учесник може да «послује независно од других учесника на тржишту, односно доноси пословне одлуке не водећи рачуна о пословним одлукама својих конкурената, добављача, купаца и/или крајњих корисника његове робе и/или услуга». Ова дефиниција такође нема економског смисла. Прво, и мање значајно, тешко је замислити ситуацију у којој пословне одлуке продавца зависе од одлука крајњег корисника добра које продаје, ако то није у исто време и купац његове робе (не интересује га да ли ће купац робу препродати или поклонити неком трећем лицу). Друго, и много важније, ни један продавац, нигде и никада, укључујући и монополисту који подмирује 100% тражње на неком тржишту, не може да послује неводећи рачуна о купцима, добављачима и конкурентима. Стиче се утисак да је дефиниција преузета из једне пресуде европског Суда правде из 1979. године, која се цитира у документима европске Комисије, а која је погрешно преведена. Наиме, у дефиницији Суда говори се о томе да субјект «до извесног степена» независно делује, а без тих речи реченица нема економског смисла и ако би се дефиниција дословно применила ни један учесник на тржишту никада не би могао бити проглашен доминантним. У предложеним изменама у први део реченице су додате речи у „битној мери“, чиме он добија смисао, међутим други део реченице (после речи „односно“) је остао без те квалификације, те и у том делу треба направити измене. 

Од ове дефиниције као да се одустаје у другом ставу истог члана, када се каже да «учесник на тржишту може, али не мора да има доминантан положај ако је његов удео на релевантном тржишту већи од 40%, узимајући у обзир (Измене додају речи „његову економску снагу“) уделе које на том тржишту имају његови конкуренти, препреке уласку на релевантно тржиште и снагу потенцијалних конкурената, као и евентуалан доминантан положај купаца». У наредном ставу се каже како учесник може имати доминантан положај и са мањим учешћем од 40% тржишта. Ако неко може и не мора да има доминантан положај, поставља се питање чему граница од 40%? Уколико се жели постављање границе, тада се треба определити за неки проценат и прогласити сва предузећа доминантним уколико прелазе то учешће на тржишту (у немачком закону једна трећина). У сваком случају, ако неки орган проглашава учесника на тржишту доминантним, он то мора и да докаже Учешће неког учесника на тржишту јесте само један од елемената који могу утицати на његову способност да доминира. У пракси се показало да неки учесници могу имати врло високо учешће на тржишту, чак преко 90%, и врло малу тржишну моћ, и обрнуто – неко може са малим учешћем доминирати тржиштем. Изгледа да је законописац имао у виду ту чињеницу, али је она врло незграпно дефинисана Чланом 16. 

Модерна антимонополска законодавства полазе од става, и то је оно што недостаје у Закону, да, поред властитог учешћа, доминантан положај неког продавца зависи од еластичности тражње за његовим производима, те од учешћа конкурената на тржишту и еластичности њихове понуде. Еластичност тражње и понуде су категорије без којих није смислено дефинисање доминантног положаја учесника, а у тексту Закона оне се нигде не спомињу. 

4. Злоупотреба положаја

Само стицање доминантног положаја није нешто што Закон забрањује, већ злоупотребу тог положаја. Под злоупотребом се подразумевају радње којима се ограничава, спречава или нарушава конкуренција (Члан 18.), а нарочито (између осталог), «неправедне» цене или «неправедни услови пословања». Закон ни на једном месту не дефинише «праведне» цене или услове пословања. На тај начин је отворен простор за арбитрарно тумачење «праведности» ових категорија. Опет се ради о појму који је преузет из других законодавстава и других система у којима су јака струковна удружења која прописују које услове неко пословање мора испунити како би се назвало фер, или праведним.

Истим чланом Закона се под посебно тешком злоупотребом доминатног положаја сматра и примена «неједнаких услова пословања на исте послове са различитим учесницима». У пракси се то најчешће своди на тзв. дискриминацију цена – када продавац одређује различиту цену у зависности од категорије купаца. Примери укључују одређивање нижих цена јавног превоза за старије суграђане, ниже цене електричне енергије за домаћинства и посебно у ноћним сатима, различите тарифе у авионском саобраћају итд. Међутим, дискриминација цена је често повољна како за купце, тако и за продавце. У многим гранама произвођачи не би били у прилици да покрију своје трошкове без дискриминације цена и зато ову праксу не треба у целини проглашавати за злоупотребу положаја.

5. Мере

Уколико Комисија констатује да неки учесник има доминантан положај на тржишту и да га злоупотребљава, може донети решење у коме се одређују мере које учесник треба да предузме. Мере се изричу како би се успоставила нарушена конкуренција, или отклониле штетне последице. Међутим, мере према изричитој одредби Члана 19. «не могу да се односе на поделу привредног друштва,..., отуђење његове имовине, акција или удела, раскид уговора или одрицање од права која дају могућност одлучујућег утицаја на пословање другог учесника на тржишту». Изменама Закона је предвиђено брисање ове одредбе и уношење новог Члана 27а. Којим се дозвољава подела предузећа, отуђење акција, или раскид уговора.

Може се слободно рећи да је одредба, чији се текст сада предлаже за избацивање,  обесмишљавала цео Закон. Јер смисао закона је борба против монопола. Већ први, већ спомињан антимонополски закон с краја 19. века предвиђао је могућност поделе друштва са циљем да се монопол разбије на више конкуришућих предузећа. Први пут је та оддредба примењена у случају Стандард Оил компаније почетком двадесетог века. Ако Комисија не може да нареди поделу монополског предузећа, да нареди продају акција које су купљене на тржишту ради стварања монопола, продају имовине која је купљена у циљу ограничавања конкуренције, раскид монополски диктираних уговора, поставља се питање смисла постојања антимонополске комисије. Није, стога, никакво чудо што модерни антимонополски закони управо разрађују модалитете примене мера које наш Закон искључује.
Добра је и измена Члана 70. који је предвиђао да Комисија покреће прекршајни поступак против монопола код судије за прекршаје. Овакво решење је било сасвим непримерено из више разлога, те се у Изменама говори о управним мерама које изриче Комисија.

6. Концентрација

Закон је оставио Комисији једну важну функцију, а то је одобравање концентрације учесника на тржишту. Праг за разматрање предложене концентрације јесте врло ниско постављен, јер укупан годишњи приход свих учесника концентрације треба да буде већи од 10 милиона евра. То подразумева да ће Комисија бити претрпана захтевима за спровођење концентрације, будући да данас већ и мала предузећа, у гранама у којима постоји велики број понуђача, могу остварити приход већи од назначеног прага. У тексту Измена се ова граница помера на 20 милиона евра. 

Приликом одлучивања о томе да ли да одобри или одбаци захтев, Комисија се пре свега руководи тиме какво је дејство предложене концентрације на конкуренцију, али посебно има у виду критеријуме наведене у Члану 28. Од девет критеријума који су у том члану наведени, тек последњи се односи на интересе потрошача, а то је у свим антимонополским законима један од основних критеријума. Уместо тога, Закон нуди неке сасвим непрецизне критеријуме, за које се не зна како се мере, као што су «структура релевантног тржишта» или «ниво унутрашње и међународне конкурентности учесника». Иако то Закон не каже изричито, може се закључити да Комисија треба да одобри, у складу са Чланом 16. Закона, неку концентрацију уколико новоформирано предузеће нема веће учешће у продаји од 40% на релевантном тржишту. Међутим, тиме се може створити врло висока концентрација понуде.

Приликом оцењивања ефеката предложеног спајања конкурената, пракса у Европи и САД се готово нучему не разликује – користи се индекс Херфиндала и Хиршмана (ИХХ). Он се израчунава као збир квадрата учешћа свих учесника на тржишту. Индекс може имати највишу вредност од 10.000, што је случај чистог монопола који подмирује цело тржиште (100х100=10000), а може имати ниске вредности које се приближавају нули у случају великог броја учесника. Европска Комисија истиче у својим Смерницама за примену Члана 81. Уговора ЕЗ на договоре о хоризонталној кооперацији (2001/С 3/02), да је тржишна концентрација ниска ако вредност индекса не прелази 1000, ако индекс узима вредности између 1000 и 1800 концентрација је умерена, а висока је за више вредности од 1800. Америчко Министарство правде и Савезна трговинска комисија узимају исте ове интервале у својим Смерницама за хоризонтално спајање. Притом ова два тела сматрају да ако је индекс после спајања предузећа испод 1000, мала је вероватноћа негативних ефеката на конкуренцију и ништа не треба предузимати. Ако индекс у зони средње концентрације порасте за више од 100 поена после спајања, антимонополска тела треба озбиљно да размотре услове конкуренције на том тржишту, а ако у зони високе концентрације порасте за више од 100 поена, сматра се да долази до раста тржишне моћи спојених предузећа. 

Рецимо да на тржишту постоји пет продаваца једнаке снаге, при чему сваки од њих има учешће од 20% тржишта. Вредност ИХХ је тада 2000 (=5х202), а европска и америчка регулаторна тела би закључила да је у грани врли висока концентрација. Наша Комисија би закључила да на том тржишту нема доминантног предузећа јер ниједно нема учешће ни близу 40%. Ако би се два предузећа на том тржишту спојила Комисија опет не би реаговала јер њихова понуда обухвата тек 40% тржишта и концентрација би била одобрена. У европским земљама и САД концентрација највероватније не би била одобрена јер је вредност ИХХ после спајања 2800 (402+3х202), што подразумева да је порасла за читавих 800 поена. Дакле, могло би се закључити да би применом Закона ионако висок степен концентрације у нашој привреди био далеко брже повећаван него што је то случај у Европи и САД.

7. Улога Владе

Улога Владе је у Закону врло високо профилисана. Могло би се рећи да без активне улоге Владе овај закон не би ни могао да се примењује. Готово у сваком члану се наводи како Влада ближе прописује „критеријуме“, „услове“, „уређује“ неку област итд. Тако, рецимо, Влада прописује критеријуме за оцену нарушавања конкуренције, она дефинише појам релевантног тржишта, како у географском тако и у предметном смислу, она прописује садржину захтева за појединачно изузеће, услове које појединачни споразуми морају испунити како би били изузети од забране, она уређује садржину и начин подношења захтева за одобравање концентрације итд. Влада на тај начин има веома широка дискрециона овлашћења у стварима које су у суштини стручне природе. То може бити значајан извор корупције у ситуацији када је крајње нетранспарентно финансирање политичких партија, поготово када се има у виду чињеница да Влада својим актима може да управља процесом појединачних изузећа од забране нарушавања конкуренције.У највећем броју земаља ови послови су препуштени независном телу које је задужено за борбу против монопола.

У тексту измена Закона на неким местима је смањена улога Владе, али на другим појачана. Тако Влада више не би прописивала критеријуме за повреду конкуренције, али зато добија врло моћна овлашћења у погледу изузимања појединачних предузећа од забране нарушавања конкуренције. То је свакако корак у погрешном смеру. Влада је себи доделила и улогу састављања Тарифника накнада, док је према Закону само давала сагласност. Но свакако више од тога забрињава јачање владиног утицаја на персонални састав Комисије. Према Закону, она је само један од пет овлашћених предлагача за чланове Савета, док према Изменама „надлежни“ скупштински одбор сам предлаже све чланове Савета. Када се има у виду да Влада по дефиницији располаже скупштинском већином, јасно је да ће сви чланови Савета бити заправо бирани према владиној вољи. И даље је потребна иницијатива само двадесет посланика за разрешење члана Савета, тако да нема бојазни да Комисија води неку своју самосталну политику. Од независног регулаторног тела остаће само гола фасада, што је још једно удаљавање од трендова у демократским земљама. 

8. Новине предложене Изменама Закона

Тренд појачавања утицаја Владе на регулисање конкуренције сасвим је јасан у Изменама Закона. Неке од њих ваља посебно нагласити. Влада, рецимо, прописује услове за утврђивање споразума мале вредности. Они се изузимају из забране нарушавања конкуренције. Уколико ове измене буду усвојене, предузећа ће слободно моћи да нарушавају конкуренцију уколико њихов приход не прелази 10% реализације на релевантном тржишту. Два и више предузећа моћи ће слободно да направе картел ако њихов заједнички приход не прелази 30% релевантног тржишта, под условом да појединачно сваки члан картела не остварује више од 5% прихода на том тржишту. Штавише, споразуми којима се нарушава конкуренција, али који имају за циљ специјализацију производње, истраживање и развоја, трансфер технологије, али и „дистрибуција и сервисирање моторних возила“(?), постаће дозвољени уколико се прихвате Измене. 

Директори предузећа која нарушавају конкуренцију моћи ће да одахну, уколико се усвоје Измене, будући да им више неће претити могућност изрицања заштитне мере забране обављања послова.
Изменама Закона се предвиђају још две новине: дејство Закона би требало да се прошири и на јавна предузећа, те аболиција лица које је учествовало у споразуму о нарушавању конкуренције, а пружило корисне доказе о том споразуму Комисији (аналогија са „сведоком сарадником“). Дејство ових новина биће у великој мери ограничено – пословање јавних предузећа у великој мери је већ под контролом државе, а откривање тајних договора путем инсајдера биће од малог значаја будући да ће Влада путем нових овлашћења унапред легализовати споразуме највећих предузећа (у власништву тајкуна).

9. Мишљење и предлог Савета

Постојећи Закон о заштити конкуренције пати од врло озбиљних недостатака. О томе је већ писано у стручној јавности. Имајући то у виду, добро је што се Влада прихватила измена тог закона убрзо по ступању на дужност. Међутим, смер промена је највећим делом погрешан. Уместо да ојача процес конкуренције, оснажи положај и да нова овлашћења независном регулаторном телу, Влада се определила да себи придода нова дискрециона овлашћења, што свакако неће допринети смањењу корупције у земљи. 

Из текста Измена, посебно из Прелазних и завршних одредби, није јасно да ли се Влада определила за доношење новог закона, или само за измене и допуне старог. То опредељење је важно имајућим у виду судбину постојећег Савета Комисије за заштиту конкуренције који је конституисан тек пре нешто више од годину дана. Доношењем новог закона морало би се приступити избору новог Савета, који би био по укусу садашње Владе. Такав потез би свакако представљао нови ударац настојањима да се створе независне институције без којих нема, у овом случају слободне тржишне утакмице у оквиру јасно дефинисаних правила, а у карајњем исходу ни демократског политичког уређења.

Промене Закона о заштити конкуренције би морале да обухвате најмање следеће елементе:

1. јасно истицање да је циљ Закона заштита потрошача
2. јачање улоге и овлашћења независног регулаторног тела (Комисије)
3. смањивање улоге Владе, посебно њених дискреционих овлашћења
4. забрана сваког нарушавања конкуренције, изузев у прецизно дефинисаним посебним случајевима (Члан 81. оснивачког уговора ЕУ и остали пратећи документи, нарочито Уредба Савета бр.1/2003)
5. дефинисање релевантног тржишта у складу правилима  ЕУ (Службени лист ЕЗ 97/С 372/03) и САД (Смернице за хоризонтално спајање Министарства правде и Савезне трговинске комисије) 
6. дефинисање доминантног положаја и степена тржишне моћи у складу са критеријумима који важе у ЕУ и САД (еластичност тражње и понуде, степен учешћа конкурената)
7. оцена степена конкуренције на тржишту применом индекса Херфиндала и Хиршмана (Службени лист ЕЗ 2001/С 3/02)
8. разрада процедура и поступака независног регулаторног тела (у складу са Уредбом Комисије ЕЗ бр.773/2004)
9. прецизирање списка органа и установа који морају да пруже помоћ и информације регулаторном телу
10. обезбеђивање стабилних извора финансирања регулаторног тела
11. прецизирање стручних квалификација за рад у том телу
12. разрада казнене политике и мера које се изричу правним и физичким лицима за нарушавање конкуренције.

Савет за борбу против корупције сматра да би усвајање оваквих измена Закона и њихово спровођење у пракси, допринело смањивању корупције у земљи. Савет се такође нада, да уколико ова Влада не приступи неопходним изменама Закона о заштити конкуренције, да ће нека следећа то учинити, како би приближила нашу земљу правилима која важе у цивилизованом свету.

У Београду, 19. октобра 2007. године

председник
Верица Бараћ