Први утисак је да је Закон прешироког опсега. Сходно томе, постоји опасност да се новооснована Државна ревизорска институција оптерети активностима које троше време и од мањег су значаја, а да прави циљ – контрола и употреба новца добијеног од порезних обвезника – остане неостварен. Ова чињеница је посебно очигледна у два кључна члана овог Закона – члана 9., који дефинише предмет ревизије, и члана 10., у ком је наведена листа субјеката ревизије. 

Пре свега, члан 9. предвидја да Институција контролише читав систем финансијског управљања, што укључује не само буџетске приходе и расходе, већ и фондове социјалног и пензионог осигурања. Институција је такодје обавезна да стално проверава систем финасијског управљања  и контроле буџетског система и система осталих органа и организација који су субјект ревизије, укључујући и унутрашњу контролу и ревизију. Како је широк спектар корисника буџетских средстава, ови задаци превазилазе моћ једне институције. Поред тога, Институција мора да се бави и питањем сврсисходности располагања јавним средствима, што је веома дискутабилно питање које отвара могућност за арбитрарно одлучивање. Интересантно је да нема временског ограничења за обрадјивање случајева, будући да је Институција овлашћена да ревидира сва прошла, текућа или будућа акта која се односе на  пословање корисника буџетских средстава. 

У члану 10. Закон даје Институцији овлашћења над буквално читавим финансијским системом. Институција треба да проверава директне и индиректне кориснике буџетских средстава, али такодје и:

•  јавна предузећа ( електродистрибуцију, производњу и дистрибуцију нафте и гаса, речни и железнички саобраћај, комуналне службе и др.), која склапају пословне уговоре са великим бројем привредних субјеката;
• приватна предузећа која користе јавна средства (широк спектар пољопривредне производње);
• приватна предузећа у којима држава има удео без обзира на величину удела (преко 1000 компанија, у којима, у неким случајевима, држава има занемарљив удео од 2 процента или чак и мање);
• Народну банку Србије у делу који се односи на коришћење јавних средстава и пословање са државним буџетом;
• политичке партије које подлежу јавном финансирању;
• кориснике иностраних зајмова или донација;
• невладине организације;
• као и свим другим субјектима који користе државну имовину и/или средства (небројен број закупаца државног пословног простора – нпр. постоји државни монопол над градским грађевинским земљиштем).
  Тако велики број субјеката који могу да се надју у програму ревизије Институције (уствари, члан 35. обавезује Институицију да изврши ревизију великог дела горе наведене листе), ће непотребно оптеретитити капацитете Институције и смањити њену могућност да надгледа државне финансије.

Очигледно да Институција са овако великим овлашћењима неће бити заштићена од политичког уплитања. Чланови Управног одбора (Савет) овог самосталног и независног државног органа (члан 3.) бирају се на пленарној седници Скупштине, према листи кандидата коју утврдјује надлежни одбор Скупштине (члан 19.). Медјутим, чланови Савета могу да буду разрешени мандата на иницијативу најмање 20 народних посланика или на иницијативу надлежног одбора Скупштине (члан 23.). Очигледно је да ће тренутна већина у Парламенту одлучивати о избору и разрешењу чланова Савета. Ови чланови ће се бирати у складу са партијском припадношћу, и радиће под сталним притиском од потенцијалног понижавајућег разрешења у свакој ситуацији у којој открију нешто неповољно по партије на власти. Њихова независност ће бити озбиљно угрожена недостатком институционалне заштите.

Преузмите ПДФ документ