Претпостављам да би за објективну процену резултата досадашње и шанси будуће борбе против корупције у Србији било корисно да се критички размотре извесна искуства из рада Савета. Ја, свакако, могу говорити првенствено о свом личном искуству, и то у ограниченом временском раздобљу, од маја 2003. до децембра 2004. године, као председница поменутог Савета.

О раду Савета од његовог оснивања, у јесен 2001, па до маја 2003. немам непосредна искуства. Из његове документације могу да се виде опште замисли о његовим задацима, неслагања и оставке, колебања око смера и начина његовог рада. Поред реалне драматичности суочавања са самом корупцијом, поједини догађаји увећавали су драму. Један од њих има нарочито снажан емотивни набој. Наиме, премијер Зоран Ђинђић убијен је непосредно пред седницу Савета, на коју је пошао 13. марта 2003. године. Шта је он све хтео, а шта су циљеви оних који стоје иза овог злочина корисно би било знати, али је тако нешто за сада више књижевна тема. Ни разне афере које су потресале јавно мнење у протеклом раздобљу нису донеле поузданија сазнања о ономе о чему ја желим да говорим. Ограничићу се на оно што је објективно проверљиво и, уверена сам, битно за суочавање с корупцијом и борбу против ње.

Приступи

За разлику од научног приступа корупцији, који је усредсређен на кварење власти, популарни је знатно шири и неодређенији, махом се тиче подмићивања у разним сферама живота - у здравству, правосуђу, школству, управи... За наш посао битнија је једна друга разлика. Наиме, корупција као феномен постоји у свим друштвима и државама, мање или више развијеним, и мање или више уређеним. И у најуређенијим државама она постоји, али је под контролом, као мање или више маргинална појава. А што је нека држава мање уређена, то је и корупција мање маргинална. У нашем случају, где је држава разорена током минулих ратова, кварење власти постаје доминантна појава. Та разлика се сликовито приказује популарним слоганом: "У другим државама има мафије, а у нас мафија има државу". Ова досетка, мада речита, мало објашњава. И сам појам мафијашке државе је контрадикторан, а сама етикета не може да замени неопходно сазнање о реалности. У сваком случају, постоји суштинска разлика између земаља у којима су крађа, пљачка и злочин кажњиви, и земаља у којима се фактички некажњено краде, убија и пљачка. У потоњем случају, и сама власт је изложена криминализацији, односно потпуној корупцији (кварењу).

Ми смо суочени с корупцијом као доминантном а не маргиналном појавом. То, пак, не значи, како се понекад тврди, да смо у свему сасвим оригинални и да за нас не важе туђа искуства. Наиме, и те како су потребна и веома корисна сва искуства и норме уређених држава у борби против корупције. У том погледу су корисне све сугестије, едукација, инструктажа, израда прописа и материјална помоћ. Али све то није довољно. Неопходно је и обуздавање корупције као доминантне појаве, а то је реално могуће само ако домаћи чиниоци буду у томе примарни актери. А ми као Савет треба да знамо за све те разлике и да их креативно комбинујемо у склопу једне сложене, конкретне стратегије. Већ сама борба против корупције у Србији истовремено је и борба за успостављање државе, а не тек надзор и обуздавање корупције у већ уређеној држави.

Начела

Одлучнија борба против корупције у Србији повезана је са рушењем режима Слободана Милошевића, 2000. године. Главни мотив учесника тог заокрета јасно је изражен у масовном захтеву да се живи нормално у нормалној држави. А шта је то "нормално" није баш сасвим јасно артикулисано, нити је формирана и снажније изражена воља да се то и оствари. Извесне контуре биле су видљиве и делотворне. Наиме, јасно и снажно изражена тежња да се заштити само право на живот, гажено током масовног насиља, злочина и пљачке, покренула је делотворно рушење једног режима. Али та воља није ни могла да се јасније артикулише под тим режимом нити су могле да се потпуније обликују алтернативне тежње. Тако нешто је отежано и након преокрета 2000. године, јер није постигнут прави консензус између покрета који је довео до промена и нових власти које су из њега настале. Сукоби унутар нове власти, пре свега око санкционисања злочина из времена рата, растакали су и нову власт и њихову политичку и социјалну подлогу. Истовремено, снаге старог режима, мада су се донекле примириле, како је време више одмицало и сукоби у новој власти бивали све бурнији, поново су се нашле у власти. Тако је у први план избио отпор успостављању нормалне државе уместо њеног дуготрајног разарања. Тиме се круг затвара.

Излаз из зачараног круга указује се пре свега преко јасне артикулације одређених начела, као и њиховим уважавањем у конкретном делању. Уз право на живот, егзистенцијалну важност задобија и право на власништво, право на рад и зараду, и тек на основу тих права сва друга права добијају реалну подлогу и реалне шансе за пуно поштовање.

Приватизација

У процесу приватизације настало је највише проблема којима се бавио Савет. Главне теме биле су поштовање закона и уговори. Уважавајући далекосежни значај приватизације у друштву, изузетно је важно да се тај процес одвија кроз поштовање закона, правно ваљане уговоре и њихово доследно поштовање. А када су уговори правно мањкави, или се не поштују, као на пример у случају зрењанинске "Југоремедије", онда долази до узурпације својинских и управљачких права од стране једног сувласника над осталим сувласницима, из чега избијају спорови и сукоби (и дуготрајни штрајкови) који доводе у питање производњу и сам опстанак фирме. Пример "Керамике" из Кањиже, коју је уз помоћ своје оружане формације буквално опљачкао један од сувласника, упозорава на катастрофалне последице разних узурпација, колаборација и пасивности власти.

"Шећерна афера", којом се Савет систематски бави, можда и понајбоље указује на драматичност процеса приватизације. Наиме, ЕУ је допустила повлашћени извоз шећера из наше земље, али су извесни чиниоци - још се не зна тачно који - искористили ту прилику да извезу и знатне количине увезеног шећера преко неких приватизованих шећерана и тиме изазову санкције. Тиме је доведен у питање суштински интерес земље - стратешка важност производње репе и шећера - а власт није адекватно реаговала, што указује на неопходност суочавања са степеном и начином њене корумпираности.

Кршење закона и уговора, на које је Савет указивао, у знатном делу власти и медија приказивано је као отпор читавом процесу приватизације, уместо да се трезвено разматрају чињенице и аргументи о појединим проблематичним приватизацијама без чега је и незамислив и неостварив један тако замашан процес. Штету том процесу наносе управо идеолошка и пропагандна замућивања реалности. Ту спада и апстрактна борба за глобални капитализам, као нешто што се мора фатално примити и у нашој земљи. Као да се заборавља да је на сличан начин утериван и социјализам, такође као то фатално и по сваку цену. Попут давнашњих "барона разбојника", данас наступају разни "тајкуни" или "контроверзни бизнисмени" који, уз суделовање или подршку власти, грабе јавну и приватну имовину свих оних који немају моћи да се одупру, и још све то представљају као неминован процес "првобитне акумулације капитала". Свако ко им се супротстави ризикује да буде етикетиран као "комуњара", "самоуправљач", "стаљиниста", "психијатријски случај" итд. То што познајемо еволуцију капитализма у развијеним земљама, који данас није ни налик на "дивљи капитализам", не значи да ће и код нас његова еволуција бити таква. Уместо уздања у исход неизвесне еволуције боље је већ данас полазити од начела и карактеристика савременог, развијеног капитализма, лишеног бруталне силе и ореола фаталности.

Институције

Савет је засут представкама појединаца, предузећа, група, синдиката, разних асоцијација. Многи који нам се обраћају очекују брзу и ефикасну заштиту. Очекују се и непосредне интервенције, попут полиције и тужилаштва, суда или извршне власти. Тако нешто, међутим, не спада у нашу надлежност, а и да спада у датим околностима угрожавало би нормално деловање институција власти. Због тога Савет све представке прослеђује надлежним институцијама, а сам се подробније бави карактеристичним случајевима које анализира и своје налазе доставља Влади, као и надлежним институцијама, ради одговарајућег поступка. Неке од институција позитивно реагују, рецимо Министарство привреде када је наложило Акцијском фонду да раскине проблематичан уговор, али Акцијски фонд тај налог није извршио, а Министарство је касније због промене политичке климе престало да инсистира на извршењу. Најчешће, међутим, институције остају пасивне, а проблеми се нагомилавају и драматизују уместо да се рационално и благовремено решавају.

Правосуђе је најприметније "уско грло" приватизације. Продаја смедеревског "Сартида" у поступку стечаја пред Трговинским судом уз велико мешање извршне власти, што само по себи указује на корупцију и чиме је угрожен сам систем правосуђа, али се то правда наводним тешкоћама да се "Сартид" уопште прода, као и повећањем производње након продаје. Као да је урнисање правосуђа прихватљива цена за успешну продају и пораст производње. Или, неки спорни уговори годинама бивају "у поступку", чак се толеришу и фалсификати.

Када пуњење државног буџета из приватизације постане апсолутни приоритет онда се доводи у питање сваки обзир према легитимитету и легалитету самог процеса приватизације. А када још и сама власт стаје на страну само једних а против других власника, корупција добија још више забрињавајуће размере. Када сама власт стаје на страну узурпатора власти и власништва, кварење власти сеже ка свом врхунцу. У тим случајевима борба против корупције изгледа узалудна и крајње ризична.

Јавност

Тајност подмићивања, а још више разних облика узурпације власти као јавне службе спада у општепознате ствари, а овде то помињемо само ради контрастирања с јавношћу као битним простором борбе против свих облика корупције. Због тога је Савет све своје анализе и иницијативе достављене Влади истовремено упућивао јавности како би она била не само упозната с радом Савета, већ да и сама суделује у сужавању простора тајних операција и проширењу простора јавног деловања. Тако су многе теме постале предмет јавне дебате и ширих иницијатива да се ургентни случајеви решавају, начелно и благовремено.

Део новинара и медија, међутим, није у функцији тако схваћене јавности, већ је део механизма производње јавног мнења а у служби одређених центара финансијске и политичке моћи. У том случају, извесне индиције о корупцији бивају инструментализоване да се уопштено говори о томе како сви краду, пљачкају и чине разне злочине, те се не назире никаква могућност расплета, или се те индиције користе у обрачунима између појединаца, група или странака, а да се ништа не постиже у стварној борби против корупције.

И сам Савет је изложен снажним притисцима да се изјасни за или против овога или онога, уместо да се одговорно, темељито и критички разматрају конкретни проблеми и појаве корупције.

Процедура

Да би се избегле разне произвољности и волунтаризам у једној тако важној, деликатној и ризичној ствари као што је корупција, Савет посебну пажњу посвећује процедури у деловању других, а и у властитом деловању. Иако је нормална држава тек идеал којем се тежи, Савет подстиче институције власти, пре свега извршне и судске, да се понашају као да таква држава већ постоји, очекујући да ће одређени начин деловања допринети успостављању нормалне државе. Са сличним мотивима обраћамо се и медијима, очекујући да ће они бити усмерени ка демократској јавности, а не послушни део разних идеолошких и пропагандних табора. А будући да су учесници збивања и разни актери изван власти, рецимо "мали акционари", радници фирми у приватизацији, Савет прати и њихову делатност, подржава их када се залажу за легитимна и легална начела - право на живот, право на власништво, право на рад и зараду, као и сва остала права, и са јасном дистанцом када и сами крше та начела и права.

За даљи ток приватизације од посебне је важности да се дефинишу уставна начела која регулишу трансформацију својинских односа. Наиме, према још увек важећем уставу, један од заштићених облика својине је и друштвена својина. На њену правну и сву осталу проблематичност дуго се, с ваљаним разлозима, указује, али она је и даље уставна категорија. То се не може оспорити идеолошким и пропагандним кампањама већ променом устава. Свакако, илузорно би било очекивати да ће, када се промени устав, све тећи сасвим другачије него до сада. Али, у сваком случају, јасније уставно регулисање својинских облика и односа може и те како да смањи простор у којем влада хаос и насиље.

Поред правне и политичке процедуре, на шта највише указујемо, неопходна је и одговарајућа сарадња са свима онима који се озбиљно и одговорно баве не само правним и економским анализама, већ и политиколошким и социолошким истраживањима, јер је реч о веома сложеним процесима које није могуће разумевати само с појединачних становишта и ограничених приступа. Истовремено, прека је потреба да сви они који се декларишу као борци против корупције међусобно сарађују, и онда када имају различите приступе или налазе. Ако свако само за себе уђе у ову сложену и ризичну област, и игнорише искуства других, може да се заноси да ће из почетка све боље и успешније радити а да стварни резултати изостану.

Искуство Савета, уверена сам, може бити од користи свима којима је заиста стало до успешне борбе против корупције. Немамо илузију да смо једини и најбољи, мада не потцењујемо своје доприносе барем у уочавању феномена и покушају решавања проблема, и пре свега уклањању корупције као доминантне појаве и стварању услова за њено даље сузбијање и пуну контролу у нормалној држави.

Верица Бараћ