Кључна улога Акцијског фонда

Уколико се промене усвоје у предложеној форми прети опасност од већег степена корупције У скупштинској процедури коначно су се појавиле измене Закона о приватизацији, Закона о акцијском фонду и Закона о тржишту хартија од вредности и других финансијских инструмената. Очекивало се да предложене промене отклоне лоша, нелогична и контрадикторна, али и решења која су омогућавала корупцију у процесу приватизације. У великој мери ова очекивања су изневерена. Уколико се промене усвоје у предложеној форми, можемо са великом дозом извесности говорити о томе да ће степен корупције порасти, а створиће се и многи проблеми који тренутно не постоје.

Намера предлагача је била да не доводи у сумњу исправност самог модела приватизације, већ да га само допуни. Али број и карактер измена је такав да се с правом може говорити о новом моделу приватизације. Предложена су 44 нова, од 84 чланова колико закон сада има, што би и са формалног становишта требало да води усвајању једног потпуно новог закона. Предлагач се, међутим, досетио да по неколико нових чланова стави под један члан Закона о изменама и допунама закона о приватизацији, да би на тај начин избегао процедуру за усвајање новог прописа.

Можда је ово прилика да се подсетимо како смо дошли ту где јесмо. Крајем 2000. на снази је био Закон о својинској трансформацији из 1997. који је формално давао предност запосленима а у пракси је доводио управу предузећа у привилегован положај. Директор је могао притисцима или услед неразвијености тржишта, веома повољно да откупљује емитоване акције и учврсти свој положај у предузећу. Та могућност је издашно коришћена после пораза Слободана Милошевића на председничким изборима, тако да су до краја 2000. године, односно до формирања нове владе, најуспешније фирме већим делом прешле у приватно власништво. На тај начин је номенклатура Милошевићевог режима успела да задржи економску у тренутку када је изгубила политичку моћ.
Демократске власти су се нашле у дилеми – да ли да пониште извршену приватизацију и примене нови модел или да стартују са новим моделом игноришући добитке Милошевићевих сарадника. Преовладало је опредељење за другу опцију, јер је деведесетих година приватизација већ поништавана неколико пута. Дакле, промовисан је нови модел приватизације у коме инвеститори ван предузећа добијају доминантан положај у фирми. Таква оријентација се уклапала и у политику Светске банке, која је на основу искустава из деведесетих година дошла до закључка да је приватизација у којој запослени контролишу капитал економски инфериорна.

Почетком 2004. нова влада је громко најављивала повратак имовине старим власницима (што је претходна фактички занемарила), затим ревизију приватизација које су обављене на незаконит или корупционашки начин, док су неки политичари најављивали и промену самог модела приватизације. После годину дана показало се да ништа од тога није стварно намеравано. Закон о реституцији није донет (а не зна се ни када ће), ревизија је трапаво покушана у неколико случајева, а промена модела је званично одбачена.

Када се има у виду овакво одвијање догађаја, очекивања од промена не могу бити велика. Међутим, у појединим решењима предложене измене закона јесу велике, иако на први поглед можда нису уочљиве. Њих су изгледа превидели и законодавци прошле недеље, што се види по изостанку озбиљне дискусије на седници скупштинског Одбора за приватизацију. На пример, нису продискутоване све последице чињенице да Акцијски фонд добија далеко већу улогу него што је досад имао. Акције које се налазе у његовом портфељу сада добијају право управљања, постају обичне акције. Међутим, оне у стварности постају много више од обичних акција: предузеће ће убудуће морати да добије дозволу од Акцијског фонда за читав низ радњи (предлог дефинише осам случајева, мада у деветој тачки каже „као и у другим случајевима стицања и располагања имовином” – што практично значи увек) без обзира на проценат акција који се налази у рукама Акцијског фонда! Чак и ако Фонд поседује два одсто акција, предузеће ће морати да тражи (и добије!) дозволу за инвестиције. Ова апсурдна ситуација је у супротности са одредбама тек усвојеног Закона о привредним друштвима и даје Фонду већа права него што имају обични акционари.

Акцијски фонд има у свом портфељу акције преко хиљаду предузећа и тај број ће се повећавати, јер се акције преносе Акцијском фонду уколико дође до раскида уговора о продаји. У просеку он поседује око 40 одсто акција, мада је у многим предузећима проценат учешћа врло мали, баш као у претходном примеру. Шта ће се десити у просечном предузећу? Фонд ће бити највећи акционар, јер су остале акције распршене на мноштво малих акционара. Стога ће Фонд бити у прилици да диктира састав чланова Управног одбора, избор генералног директора и да доноси све кључне одлуке у предузећу. Овај задатак у великој мери превазилази садашњи капацитет Фонда.

проф.др. Милић Миловановић, члан Савета