Prešlo nam je u naviku da se o korupciji više govori nego što se ona otklanja. To što se ona ne smanjuje razumljivo je kad se zna da je postala važan deo načina života svih postkomunističkih država, svih zemalja u tranziciji. U njima se korupcija i očekivala, a sada se prosto podrazumeva maltene kao istorijska nužnost. Nepovoljna je okolnost što ova opasna pojava još nije postala stalna profesionalna preokupacija protagonista pravne države i nosilaca javnih ovlašćenja, posebno tužilaca, sudija ili policije. To je i razlog što im u ovom času valja pridati veliki značaj i smatrati ih nezamenjivom društvenom snagom u obuzdavanju korupcije kao opasne i svudprisutne pojave.

Neposredni podsticaj za ovaj tekst je nedavni Izveštaj o stanju u pravosuđu vladinog Saveta za borbu protiv korupcije u kome se ponovo i ponovo obznanjuje veliki uticaj izvršne vlasti na rad pravosuđa, što u velikoj meri utiče na ponašanje sudija u neskladu sa sudijskim kodeksom. Savet je i ranije tražio da se prestane sa uvreženom navikom da prvo političari u medijima govore o krivičnim delima određenih lica, pa se onda pojavljuje ministar unutrašnjih poslova, koji saopštava da su ta lica uhapšena. To je već opšte mesto. I zamislite, tek tada se uključuje tužilaštvo. I zna se, takvo ponašanje političara se nastavlja. Svakako, deluje šokantno da Vlada nije prihvatila primedbu svoga Saveta da prestane sa kršenjem pretpostavke nevinosti. Kad to čini prvi čovek izvršne vlasti, onda nema razloga čuditi se što je žuta štampa, i njeni elektronski saveznici, spremna da zbog senzacionalizma i tiraža ili gledanosti - pretpostavku nevinosti učini nepostojećom.