Čak 78 odsto građana Srbije smatra da je korupcija potpuno normalna pojava, pokazalo je istraživanje Centra za bezbednosnu politiku. Zakon o zaštiti uzbunjivača, koji je stupio na snagu početkom juna, trebalo bi da ohrabri građane da prijave korupciju ili druge zloupotrebe.

Stručnjaci kažu da uzbunjivači nisu potpuno zaštićeni, ali i da problem nije samo u pravnom okviru. Sitna korupcija u Srbiji ima svoju dugu istoriju.

Za dve trećine građana Srbije podmićivanje je potpuno normalno i relativno jeftino, pokazalo je istraživanje Beogradskog centra za bezbednosnu politiku – npr. za saobraćajca je dovoljno 2.000 dinara.

,,Pored policije, koja je na petom mestu, tu su tržišna inspekcija, zdravstvo, sudstvo. Dva organa koja bi trebalo da se bore protiv korupcije, sudstvo i policija, imaju percepciju kod građana da su korumpirani“, kaže Saša Đorđević iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

A upravo bi sudovi u ovom začaranom krugu trebalo da štite one koji korupciju prijave. Jedan od najvažnijih antikorupcijskih zakona – Zakon o zaštiti uzbunjivača predviđa da onaj ko prijavi korupciju ili drugu nepravilnost, zbog prijave ne trpi odmazdu. Ali, to ne znači da je uzbunjivač potpuno zaštićen.

,,Ukoliko dođe do otkaza, naravno da poslodavac ne može da navede kao razlog što je zaposleni prijavio nepravilnost, ali je poenta u tome da se obezbedi da poslodavac ne navede drugi, fiktivni razlog“, kaže Nemanja Nenadić iz ,,Transparentnosti Srbija“.

Stručnjaci, ipak, kažu da još treba propisati kazne za one koji krše prava uzbunjivača. Zakon, takođe, ne obuhvata one koji su korupciju već prijavljivali i zbog toga bili oštećeni.

Zašto se za korupciju u Srbiji nikada ne pali crveno svetlo? Da li je reč samo o nedostatku pravnih mehanizama, ili možda o tome što podmićivanje zovemo čašćavanjem? Neki bi rekli da je mikrokorupcija u Srbiji kulturni obrazac.

Tačnije, obrazac kulture neformalnosti koji podarzumeva preskakanje institucija, objašnjava sociolog Slobodan Cvejić.

,,Još iz vremena turske vladavine, zbog neefikasne birokratije i neefikasne države postojao je takav trend, nije se država dovoljno izgradila ni između dva rata, a posle Drugog svetskog rata imali smo režim koji je imao jače institucije i zakone, ali je bio rigidan“, navodi Cvejić.

Zbog takvog sistema, bilo bi važno da pojedinci razumeju da se mito ne isplati. Što sada nije slučaj.

,,Recimo, potplaćivanje saobraćajnog policajca da bih da mogao da vozim 150 i uludo izgubim glavu nije dobro rešenje ni za mene lično“, navodi Cvejić.

Da mito nije rešenje, građane treba da uvere i institucije. Iste one koje građani vide kao podložne korupciji.