Glasovi i glasine

Svaku prevremenu ostavku „iz ličnih razloga“ nekog od pomenutih direktora Agencije za privatizaciju mediji su vezivali za odredjenu spornu privatizaciju. Ali, to je bio samo vrh ledenog brega naše mutne i problematične privatizacije. Pre svega, bio je sumnjiv način izbora i imenovanja direktora Agencije za privatizaciju. Sve do 2005. godine, do usvajanja  Zakona  o  javnim agencijama, nije bilo predvidjeno da se direktor Agencije  za privatiza-ciju bira na osnovu sprovedenog javnog konkursa. Takodje, prva tri direktora, Vladimir Čupić, Mirko Cvetković i Branko Pavlović, nisu uopšte imali potpisane ugovore o radu sa Upravnim odborom Agencije za privatizaciju kao poslodavcem, što dodatno osporava zakonitost primenjenog koncepta privatizacije. Na konkretna pitanja o „tehnologiji“ imenovanja i detaljima u vezi sa angažovanjem prvi direktor Vladimir Čupić (pogledajte odgovor Vladimira Čupica), kao i njegov naslednik, sadašnji premijer Mirko Cvetković, tada u stručnim krugovima nazivan “patrijarhom konsultantskih poslova“, pružili su šture i uopštene odgovore. Prema odgovoru kabineta predsednika Vlade Srbije, Cvetković je u Agenciju kao direktor postavljen po odluci Vlade Srbije. Tako su načini predlaganja i odabira prva dva direktora Agencije za privatizaciju, bez javnog konkursa i bez potpisanog ugovora o radu, kao i pravi razlozi za napuštanje ove funkcije pre isteka mandata, ostali tajna.

Balkanske metode kadrovanja

O tipično balkanskim metodama „kadrovanja“ bio je spreman da govori treći po redu direktor Agencije za privatizaciju, advokat Branko Pavlović. Krajem marta 2004. godine ga je pozvao tadašnji ministar ekonomije Dragan Maršićanin i ponudio mu direktorsku fotelju. Pavlović je pristao, ali, kako kaže, uz tri uslova. Prvi uslov: da li DSS nekom duguje, što bi trebalo da se vrati putem neke nameštene privatizacije? Odgovor je bio ne. Drugi uslov: da li se duguje nekoj stranci iz tadašnje koalicije, G17 Plus i SPO – Nova Srbija? Odgovor je takodje bio negativan. Treći uslov ticao se dovodjenja dva, tri stručnjaka u Agenciju, u koje je Pavlović imao poverenja. Odgovor je bio potvrdan, i nekoliko dana potom, 7. aprila 2004. Pavlović je zamenio Cvetkovića. Ali, u istinitost ministarskog “NE” novoimenovani direktor se, kaže, uverio već posle tri meseca: razrešen je dužnosti direktora Agencije za privatizaciju. Pavlović tvrdi da je neposredan povod za smenu obaranje fingiranog tendera za prodaju velike subotičke firme “Sever”, specijalizovane za proizvodnju elektro-motora za belu tehniku, sa oko dve hiljade zaposlenih. Proverom dokumentacije, kako kaže, ustanovio je da su angažovani konsultanti lažno prikazali minusni saldo „Severa“ od 2 miliona evra. Da je pravilno uradjen ovaj konsultantski posao, videlo bi se da je ta firma zapravo u plusu od 10 do 12 miliona evra. Bio je to klasičan primer korupcije, kada se privatizacija odredjene firme pakuje poznatom kupcu i kada se trguje poverljivim informacijama. U slučaju subotičkog „Severa“ nosilac konsultantskog posla bila je „Societe Generale banka“, koja je kao svog „podizvodjača“ angažovala konsultantsku firmu „Deloitte & Touche“. Pavlović je kao direktor Agencije za privatizaciju raskinuo ugovor sa konsultantima i poništio tender. I onda je smenjen, jer je, kako kaže, crno na belo dokazao mehanizam korupcije u našoj privatizaciji. Pošto je slučaj ove uspešne firme bio dosta medijski osvetljen, sam kupac je na kraju početnu cenu sa 315.000 evra podigao na preko 4 miliona evra, dakle 13 puta! To dokazuje da je dokumentacija za tender pripremljena tako da razlika izmedju nameštene niske cene i realne, tržišne cene ode nekome u džep posredstvom angažovane banke i konsultanata.

Začarani krugovi korupcije

Nisu samo konsultanti odgovorni za sve sumnjive privatizacije u Srbiji od 2001. do 2009. godine. Deo odgovornosti snose i angažovani revizori, zaduženi da provere da li se poštuju odredbe potpisanih ugovora, naročito u vezi sa novim investicijama i socijalnim programima. Bilo je slučajeva da je privatni voćnjak prepisan tekstilnoj fabrici, što je potom prikazano kao nova investicija. Zatim dođe revizor, utvrdi tržišnu vrednost voćnjaka i tu sumu uvaži kao da je stvarna investicija u privatizovanom preduzeću. U lancu začaranih krugova korupcije su bili i bankari. Niz je i primera u kojima su banke davale rizične garancije, kao što je to slučaj kruševačke “Župe” i Komercijalne banke, ali čini se da Narodna banka Srbije nije posebno obraćala pažnju na te stvari. I najzad, tu su i bogati i moćni pojedinci, ratni profiteri iz Miloševićevog vremena. Pavlović pominje osam imena domaćih tajkuna, koji su preko tadašnjeg ministra finansija Mladjana Dinkića izlobirali njegovu naglu smenu. To su Miroslav Mišković, Milan Beko, Miodrag Kostić, Zoran Drakulić, Vuk Hamović, Vojin Lazarević, Stanko Subotić i Milan Janković, poznat kao Filip Cepter.

Četvrti direktor: Miodrag Đorđević posle Agencije u "Večernje novosti" (izvor b92)

Ništa od revizije privatizacije

Posle advokata Pavlovića direktorsku štafetu je preuzeo finansijski i poreski policajac Miodrag Djordjević, na predlog resornog ministra iz DSS Predraga Bubala. Zanimljivo je da je Djordjević bio prvi direktor Agencije za privatizaciju koji je prema nama dostupnoj dokumentaciji potpisao ugovor o radu. Njime se, izmedju ostalog, direktor obavezuje da dostupne poverljive informacije vezane za delatnost Agencije za privatizaciju čuva ne samo tokom mandata, nego i dve godine posle prestanka rada u Agenciji. Ironijom sudbine, nakon ostavke 2006. godine, Djordjević se zaposlio u kompaniji “Novosti” kao zamenik direktora, da bi pre izbijanja afere sa nemačkim VAC-om napustio tu kuću. Đorđević je takođe ostao nedostupan za razgovor, ali će ostati upamćeno da je uhlebljenje posle Agencije našao u firmi koja je privatizovana pod sumnjivim okolnostima upravo za vreme njegovog mandata.

Sledeći direktor Agencije za privatizaciju bio je advokat Vladimir Galić, rodom iz Kikinde, odakle je bio i tadašnji ministar privrede Predrag Bubalo. Imajući u vidu zanimanja poslednja tri direktora Agencije (advokat, finansijski policajac, pa opet advokat), bilo je očigledno da tada vladajuća stranka DSS nastojala da kompromituje prethodnu stranku DS, koja je kontrolisala Agenciju. Postojala je čak i navodna politička platforma lidera DSS-a Vojislava Koštunice, da će proverom već izvršenih privatizacija od 2001. do 2004. doći do pravednije privatizacije, međutim, to se nije ostvarilo. Na žalost, ni Galić nije bio raspoložen da govori.

Šesti direktor Vesna Džinić: Ne zna se zašto je otišla

Posle nepunih osam meseci Vladimira Galića smenjuje Vesna Džinić, nekadašnja bankarka u Societe Generale banci. Ona je posle 5. oktobra 2000. kao generalni direktor Agencije za osiguranje depozita, rukovodila stečajem četiri najveće srpske banke. Od tada je u medijima označena kao bliska saradnica najpre guvernera NBS, a potom ministra Dinkića. I ona je iznenada, iz ličnih razloga, u maju 2009. podnela ostavku, a u javnost su procurile dve verzije “ličnih razloga”. Po jednoj, Džinićeva je bila izložena pritiscima nakon privatizacije hotelskog kompleksa “Genex” na Kopaoniku, pošto je novi vlasnik, “MK grupa” Miodraga Kostića, insistirala na tzv. preparcelizaciji zemljišta za novu investiciju. Prema drugoj verziji, “lični” razlog je smanjenje zarada zaposlenima u državnoj upravi, čime bi plata direktorke Agencije za privatizaciju bila smanjena sa 344.000  na 292.000 dinara. Naslednik Vesne Džinić od sredine 2009. je njen pomoćnik Vladislav Cvetković, takodje ekonomista, kome je ostalo da privatizuje još negde oko 100  firmi, kao i da nešto učini sa preko 550 do sada raskinutih ugovora o privatizaciji.

Više koristi nego štete

Urednik ekonomske rubrike nedeljnika NIN, Mijat Lakićević, ipak kaže da je privatizacija Srbiji ovdašnjem ekonomskom, političkom i društvenom ambijentu, donela više koristi nego štete. Promenila je poslovnu atmosferu, uvela strani kapital, povećala stopu izvoza i podigla produktivnost rada. Takodje, privatizacija je donekle dovela u pitanje najveće prokletstvo ovdašnjeg mentaliteta, a to je stalno osciliranje izmedju populizma i etatizma. Na žalost, jedna trećina privatizacije loše je uradjena zbog velikih koruptivnih potencijala, a tu se pre svega misli na naše političke, intektualne, stručne i medijske elite. Što se uloge konsultantskih kuća u našoj privatizaciji tiče, ono što je sporno jeste posao za policiju i za sudsku istragu. Korupcija nije specifikum samo konsultanata u Srbiji, već je to „epidemija“ na globalnom nivou.

„Kratki i nedovršeni mandati direktora Agencije za privatizaciju posledica su nedostatka jasnih pravila igre i viška voluntarizma. Takodje, verovatno je bilo i jakih pritisaka raznih krugova, i poslovnih i političkih, pa se tome direktori nisu mogli uspešno odupreti tokom čitavog mandata. I najzad, vremenom je stvoren u javnosti svojevrsni odijum prema privatizaciji, što je dodatno kompromitovalo direktorsku funkciju“, zaključuje Lakićević.

Cvetković na vrhu liste po broju raskinutih privatizacija

Odlična referenca za premijera Srbije: Mirko Cvetković, rekorder po broju poništenih privatizacija

Tokom proteklih devet godina privatizacije, za svakog od šest bivših direktora Agencije za privatizaciju kao što se vidi vezuju se sporne, ili nedovoljno transparentne privatizacije pojedinih društvenih preduzeća. Prema podacima sa sajta Agencije za privatizaciju vidi se da je od početka privatizacije prodato nešto više od 2400 preduzeća, ali je istovremeno raskinuto nešto više od 550 kupoprodajnih ugovora (pogledajte excel bazu raskinutih ugovora koju je CINS priredio na osnovu podataka sa sajta Agencije) To su sve neuspešne privatizacije i to predstavlja negde preko 23 odsto od svih privatizacija, iako ima još brojnih primera spornih privatizacija u kojima Agencija nije raskinula kupoprodajni ugovor. Ipak, najveći broj danas raskinutih ugovora, ukupno 168, zaključio je aktuelni premijer Mirko Cvetković. Vesna Džinić je zaključila 155 kupoprodajnih ugovora, koji su nekon određenog vremena raskinuti, Miodrag Đorđević 101, Vladimir Čupić 40, Vladimir Galić 38, a Branko Pavlović 21.

Šta imaju od imovine?

U Agenciji za borbu protiv korupcije nije bilo moguće proveriti imovinske karte svih šest bivših direktora Agencije za privatizaciju, jer neki više nisu funkcioneri. Vladimir Čupić i Branko Pavlović nisu podnosili izveštaje o imovini i prihodima, jer u to vreme nisu postojali propisi koji regulišu tu vrstu obaveze. Prema odgovoru Agencije za privredne registre, Čupić je pored funkcije predsednika izvršnog odbora „Hypo Alpe Adria“ banke, danas još i vlasnik privatnog preduzeća „Di Vina“ iz Beograda, koje se bavi trgovinom na veliko pićem. Ostali direktori, Mirko Cvetković, Miodrag Djordjević, Vladimir Galić i Vesna Džinić dostavljali su imovinske karte Republičkom odboru za rešavanje sukoba interesa, ali su za nas još uvek tajna, na osnovu odredbi  Zakona o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija, koji je bio na snazi od 18. januara 2005. do 1. januara 2010. Međutim, od 10. juna 2010. godine na zvaničnom sajtu Agencije za borbu protiv korupcije objavljene su nove imovinske karte više od 700 funkcionera. Od šest bivših direktora Agencije za privatizaciju, domaća javnost je mogla da sazna šta su sve prijavili samo dva: Mirko Cvetković i Vesna Džinić. Premijer Cvetković zarađuje mesečno 131.000 dinara, a od nepokretne imovine ima jedan dvoiposobni i jedan jednoiposobni stan. Poseduje automobili marke Volvo S60 iz 2006.godine, ali i 10 odsto akcija u preduzeću S Tabak. Džinićeva je na funkciji predsednice upravnog odbora „Komercijalne banke“ sa primanjem od oko 60 hiljada dinara i više nema primanja u državnom organu. Od nepokretne imovine poseduje dvosoban stan (52m2+11m2) i poseduje automobil Pežo 207 iz 2008. godine.

Neophodna prava revizija privatizacije

Proces privatizacije bliži se kraju sa nezadovoljavajućim efektima zbog visoke stope korupcije. Prema Zakonu o privatizaciji očekivani visoki prihodi od privatizacije bili su namenjeni za Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, za podsticanja privrednog razvoja, za isplaćivanje naknade licima čija je imovina nacionalizovana, za vraćanje dugova, čiji je obveznik ili garant Republika Srbija i za program razvoja privrede i zaštite životne sredine, koji donosi organ lokalne samouprave. Na žalost, neutvrđeni iznos finansijskih sredstava od privatizacije otišao je u privatne džepove i u kase stranaka zahvaljući sprezi bankara, konsultanata, revizora, tajkuna i političara, o čemu ubedljivo govori i način izbora i dužina mandata direktora Agencije za privatizaciju. Zato je neophodno izvršiti reviziju barem najvećih privatizacija u Srbiji od 2001. do 2009. godine i utvrditi odgovornost dosadašnjih direktora Agencije za privatizaciju.

Filip Mladenović